Koliko puta ste u prodavnici uzeli bananu ili limun, primetili malu nalepnicu sa nekoliko cifara i bez razmišljanja nastavili kupovinu? Te sitne deklaracije na kori voća većina potrošača doživljava kao nebitan detalj, iako upravo one kriju ključne informacije o poreklu, načinu uzgoja i kvalitetu proizvoda koji svakodnevno unosimo u organizam. Da li je voće organsko, konvencionalno ili genetski modifikovano, ko ga je proizveo i pod kojim uslovima, sve to može da stane u nekoliko brojeva koje najčešće ni ne pogledamo. A kada deklaracije nema, postavlja se pitanje: da li, zaista, znamo šta kupujemo?
Deklaracije se posebno odnose na voće koje se uvozi iz inostranstva. Na njima bi trebalo da stoji naziv proizvođača, ali i numerički kod koji otkriva način uzgoja. Nalepnica sa četiri cifre (počinje brojem 3 ili 4) označava voće uzgajano uz upotrebu veštačkih đubriva i pesticida u skladu sa konvencionalnom poljoprivrednom proizvodnjom. Na primer, limun može imati oznaku 4033, a banane 4011. Nalepnica sa pet cifara koja počinje brojem 9 označava organsko voće, uzgajano bez pesticida i veštačkih đubriva. Organske banane, na primer, nose oznaku 94011. Nalepnica sa pet cifara koja počinje brojem 8 ukazuje na genetski modifikovano voće, poput banana sa oznakom 84011.
Iako se deklaracije često doživljavaju kao puka formalnost, stručnjaci ističu da su one ključni dokument koji garantuje poreklo, kvalitet i bezbednost proizvoda. Prof. dr Zoran Keserović naglašava da je deklaracija u voćarstvu daleko više od obične nalepnice. On objašnjava da deklaracija znači da se zna godina proizvodnje, koja je voćna vrsta, podloga, sorta i da li je sadni materijal sertifikovan. To je, praktično, pasoš sadnice. Takođe, u savremenom voćarstvu ne postoje „čiste“ sorte u klasičnom smislu, već isključivo klonovi, odnosno klonska selekcija, koji daju bolji i ujednačeniji kvalitet.
Posebno je važno pitanje zaštićenih sorti. Keserović objašnjava da one nisu zabranjene, ali podležu određenim pravilima. Postoje sorte koje su zaštićene i za njih se plaća rojaliti. Na primer, sorta lešnika frančeskana je zaštićena i mora se platiti autoru, dok se isto važi i za uvoz određenih sorti, poput šljive „Top Taste“, gde se, osim standardnih dažbina, plaćaju i prava autora.
Sa pravne strane, deklarisanje proizvoda strogo je regulisano. Pravnik Udruženja potrošača „Efektiva“ Jovan Ristić ističe da su pravila jasno definisana Zakonom o trgovini. Svaka deklaracija mora da sadrži propisane elemente, uključujući naziv i vrstu robe, tip i model, količinu, poslovno ime proizvođača, a za robu iz uvoza i poslovno ime uvoznika i zemlji proizvodnje. Kada je deklaracija neuredna ili nepropisna, to predstavlja prekršaj. Obaveza trgovca je da potrošača pre kupovine informiše o svim relevantnim činjenicama u vezi sa robom.
Kazne za neurednu ili nepropisnu deklaraciju nisu zanemarljive. Tržišna inspekcija može izreći novčane kazne: za pravna lica do 100.000 dinara, za fizička lica do 10.000, a za preduzetnike do 40.000 dinara. U težim slučajevima, kada deklaracija uopšte ne postoji ili je posebno problematična, moguće je zabraniti obavljanje delatnosti do šest meseci. Ristić podseća da su inspekcijske kontrole već pokazale koliko je ovaj problem rasprostranjen, citirajući nedavnu akciju pojačane kontrole mesa bez deklaracije.
Jedan od osnovnih principa bezbednosti hrane je sledljivost. Svi papiri moraju da postoje, odakle je hrana stigla, ko ju je proizveo i pod kojim uslovima. Mi smo osuđeni da verujemo trgovcu, jer ne poznajemo proces proizvodnje hrane i nemamo njegovu informisanost. Upravo zato mu je zakonom nametnuta obaveza da govori istinu. S obzirom na sve navedeno, jasno je koliko je važno posvetiti pažnju deklaracijama na voću i povrću koje kupujemo.
