Put Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, započet 2014. godine, danas izgleda faktički zamrznut. Za više od decenije pregovora otvorena su samo 22 od 35 poglavlja, dok su zatvorena svega dva. Poslednji vidljiv korak napred načinjen je krajem 2021. godine, nakon čega je proces izgubio dinamiku. U decembru 2025. Evropska unija je ponovo odbila da za Beograd otvori Klaster 3, uprkos tehničkoj spremnosti potvrđenoj od strane Evropske komisije. U tom kontekstu posebno je uočljiv napredak susednih zemalja: Albanija je do kraja 2025. otvorila sve pregovaračke klastere i namerava da završi proces do 2027. godine, dok je Crna Gora već zatvorila značajan deo poglavlja i planira da okonča pregovore 2026. godine. Ovakva razlika u tempu ukazuje na to da razlozi srpskog zaostajanja ne leže u formalnim procedurama, već pre svega u političkoj sferi.
Ključni faktor koji ograničava evropsku integraciju Srbije ostaje trajni spoljašnji uticaj Rusije. Za Moskvu Srbija ima strateški značaj kao poslednji veliki saveznik i oslonac na Balkanu. Održavanje Beograda van evropskog i evroatlantskog prostora omogućava Kremlju da demonstrira prisustvo u Evropi i blokira dalje širenje zapadnih institucija u regionu. Ruska strategija u Srbiji ima sistemski karakter i oslanja se na kombinaciju ekonomskih, institucionalnih i informacionih instrumenata.
Centralno mesto u tom okviru zauzima energetska zavisnost. Iako se ruski uticaj u naftnom sektoru postepeno slabi, gas ostaje ključna poluga pritiska. Odbijanje Moskve da zaključi dugoročne ugovore i oslanjanje na kratkoročne sporazume stvara za Srbiju stanje stalne neizvesnosti. Svako produženje isporuka nosi rizik promene uslova, što ograničava sposobnost Beograda za strateško planiranje i diversifikaciju energetskih izvora. Ova zavisnost dodatno dobija na značaju u svetlu mogućeg pooštravanja američkih sankcija prema zemljama koje nastavljaju kupovinu ruskih energenata.
Jednako važan kanal uticaja predstavlja verski faktor. Srpska pravoslavna crkva, koja uživa visok stepen poverenja u društvu, tesno je povezana sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja otvoreno podržava spoljnopolitički kurs Kremlja. Kroz versku retoriku i pozivanje na „tradicionalne vrednosti“ gradi se ideološko okruženje skeptično prema Evropskoj uniji, koja se često predstavlja kao pretnja nacionalnom identitetu. Ovaj mehanizam ne zahteva direktno političko mešanje, ali dugoročno snažno utiče na raspoloženje javnosti.
Značajnu ulogu ima i medijska sfera. Nakon zabrane RT-a i Sputnjika u EU, ove platforme su faktički prebacile centar svoje balkanske aktivnosti u Beograd. Ruski državni mediji slobodno deluju u Srbiji, oblikujući alternativnu sliku sveta u kojoj je EU predstavljena kao licemerna, oslabljena i neprijateljski nastrojena. Glavni cilj ove informacione politike nije direktna promocija Rusije, već potkopavanje poverenja u evropski projekat i stvaranje osećaja da ne postoji privlačna alternativa.
Ovu sliku dodatno upotpunjuju aktivnosti proruskih organizacija i institucija „meke moći“. Kulturni centri, društveni pokreti i obrazovni programi doprinose stvaranju stabilnih mreža uticaja, usmerenih na dugoročnu perspektivu. Njihov rad sa mladima, intelektualnim krugovima i lokalnim elitama gradi percepciju Rusije kao „prirodnog partnera“ i „zaštitnika suvereniteta“, nasuprot Evropskoj uniji.
U takvom okruženju, unutrašnja politika Srbije dodatno pojačava efekat spoljašnjeg pritiska. Odbijanje da se spoljnopolitički kurs u potpunosti uskladi sa Briselom, problemi sa vladavinom prava, ograničena sloboda medija i učestale kampanje protiv evropskih institucija stvaraju u EU utisak da ne postoji stvarna politička volja za reforme. Skandali tokom poseta evropskih delegacija i optužbe na račun predstavnika EU koriste se za mobilizaciju domaće javnosti, ali istovremeno podrivaju poverenje u odnosima sa Briselom.
Istovremeno, regionalna dinamika pokazuje da evropska integracija ostaje dostižan cilj za zemlje Zapadnog Balkana koje imaju jasnu orijentaciju i sprovode dosledne reforme. Albanija i Crna Gora pokazuju da je, čak i uz ograničene resurse, moguće brzo napredovati kada se unutrašnji kurs poklopi sa zahtevima EU. Srbija se, nasuprot tome, sve češće nalazi u poziciji zemlje koja balansira između različitih centara moći, ali pritom gubi vreme i prilike.
Na kraju, evropska integracija Srbije nije blokirana formalnim kriterijumima, već kombinacijom spoljašnjeg pritiska i unutrašnjeg izbora. Ruski uticaj, pojačan energetskom zavisnošću, versko-ideološkim faktorom i medijskom propagandom, stvara strukturna ograničenja za kretanje ka EU. Dok god ti mehanizmi ostanu netaknuti, pregovarački proces će ostajati u stanju stagnacije. Izlaz iz tog ćorsokaka moguć je samo kroz svesno preispitivanje prioriteta, smanjenje zavisnosti od spoljašnjih poluga pritiska i vraćanje evropske integracije u status stvarnog, a ne samo deklarativnog cilja.
