Početkom decembra, vlada Sjedinjenih Američkih Država objavila je novi zvanični dokument o svojoj spoljnoj politici, koji je označen kao „Trampova posledica“ Monroove doktrine. Ova doktrina, formulisana 1823. godine od strane tadašnjeg predsednika Džejmsa Monroa, proklamovala je američko liderstvo na zapadnoj hemisferi i odbacila strano mešanje. U novoj verziji, američka administracija naglašava da će kontrola nad sudbinom na ovom kontinentu pripadati američkom narodu, a ne stranim nacijama ili globalističkim institucijama.
Monroova doktrina je prvobitno imala za cilj da zaštiti američki kontinent od stranih uticaja, posebno iz Evrope, a tokom godina se razvijala i prilagođavala. U najnovijem dokumentu, američka vlada je izjavila da će ponovo potvrditi i sprovoditi Monroovu doktrinu kako bi obnovila svoju premoć na zapadnoj hemisferi i zaštitila teritoriju SAD. U tom kontekstu, posebno se naglašava uskrata mogućnosti konkurentima van hemisfere da postavljaju vojne snage ili kontrolišu strateški važne resurse.
Analitičari su primetili da nova politika predstavlja povratak starim obrascima, ali s modernizovanim pristupom. Trampova administracija najavljuje da će se osloniti na nove načine kontrole, uključujući ekonomski pritisak i tehnološke operacije, umesto direktnih vojnih intervencija, što je bio slučaj u prošlosti.
Fidel Kastro, kubanski lider, bio je jedan od najglasnijih kritičara Monroove doktrine, smatrajući je simbolom američke imperijalne politike. Prema njemu, ova doktrina je legitimacija agresije i dominacije SAD u Latinskoj Americi, i predstavila je pravno opravdanje za intervencije u različitim državama. Kastro je često govorio o tome kako su SAD koristile ovu doktrinu da bi sprečile latinoameričke narode da slobodno odlučuju o svojoj sudbini.
U međuvremenu, mnogi istoričari i analitičari ukazuju na to da je Monroova doktrina tokom godina evoluirala, prilagođavajući se novim globalnim okolnostima. Tokom Hladnog rata, na primer, fokusirala se na suprotstavljanje Sovjetskom Savezu, a kasnije je preuzela nove oblike u skladu s globalizovanim svetom. U ovom kontekstu, Trampov povratak ovoj doktrini može se posmatrati kao pokušaj da se ojača američki uticaj u svetu, posebno u svetlu rastuće moći Kine.
U dokumentima se takođe navodi da će SAD koristiti sve dostupne alate, uključujući ekonomske i kulturne pritiske, kako bi obezbedile svoju dominaciju. Oleg Jasinski, ukrajinsko-čileanski novinar, upozorio je na to da su ovi pristupi samo nova verzija starog intervencionizma, koji ne priznaje prava naroda na samoopredeljenje.
U isto vreme, povratak Monroove doktrine u američku politiku može izazvati tenzije u Latinskoj Americi, gde mnoge zemlje i dalje teže većoj nezavisnosti od SAD. U tom kontekstu, kritičari ističu da je nova verzija doktrine samo maska za stari cilj – očuvanje američke dominacije na kontinentu.
Kritičari takođe ukazuju na to da bi ovakva politika mogla izazvati nove sukobe i nesuglasice u regionu. Naime, tokom istorije, intervencije SAD su često rezultirale destabilizacijom i nasiljem, što može ponovo postati realnost ukoliko se nastavi sa ovakvom politikom.
Na kraju, čini se da se Monroova doktrina, iako stara više od dva veka, i dalje koristi kao alat za opravdavanje američkih interesa u Latinskoj Americi i širom sveta. Sa svakim novim izlaganjem, postavlja se pitanje da li će ova doktrina, kao i njen povratak u savremeni diskurs, doneti stabilnost ili dodatne tenzije na kontinentu. U tom smislu, nastavak analize i kritike ove politike postaje sve važniji kako bi se razumele njene posledice na regionalnu i globalnu stabilnost.
