U svetu gde se količina digitalnih podataka povećava brže nego ikada, pitanje dugoročnog arhiviranja postaje jedan od ključnih tehnoloških izazova 21. veka. Tradicionalni uređaji za skladištenje poput hard diskova i SSD-ova imaju ograničen vek trajanja, dok magnetne trake zahtevaju stalnu migraciju podataka. U tom kontekstu, staklo, materijal koji je do sada bio sinonim za krhkost, postaje simbol večnosti digitalnog zapisa.
Istraživači iz Microsoft Research-a su predstavili Project Silica, sistem koji koristi lasersko urezivanje podataka unutar borosilikatnog stakla. Ova tehnologija omogućava skladištenje do 4,84 terabajta podataka na jednoj kvadratnoj ploči dimenzija 12 cm x 12 cm i debljine samo 2 mm. Ono što ovu tehnologiju izdvaja nije samo kapacitet, već i dugovečnost. Podaci su stabilni više od 10.000 godina na sobnoj temperaturi, a čak i pri izlaganju temperaturama do 290 stepeni Celzijusa, integritet zapisa ostaje očuvan tokom istog vremenskog perioda. Ovaj vremenski horizont daleko nadmašuje sve današnje komercijalne medije za skladištenje.
Za razliku od ranijih pokušaja koji su koristili skupi fuzionisani kvarc, Microsoft je izabrao borosilikatno staklo, koje se već masovno koristi u kuhinjskim posudama i vratima rerni. Time je uklonjena jedna od najvećih prepreka komercijalnoj primeni: visoka cena i ograničena dostupnost sirovine. Gustina zapisa dostiže impresivnih 1,59 gigabita po kubnom milimetru, uz mogućnost skladištenja čak 301 sloja podataka unutar jedne ploče. To znači da jedna ploča veličine dlana može da sadrži digitalne arhive biblioteka, filmskih studija ili nacionalnih institucija.
Project Silica nije samo eksperiment u laboratoriji; razvijen je kompletan sistem koji uključuje kodiranje, upis, čitanje i napredne mehanizme za korekciju grešaka. Time je ovaj projekat postao funkcionalna platforma, a ne samo teorijski koncept. Podaci se upisuju pomoću femtosekundnog lasera, koji koristi ultrakratke svetlosne impulse trajanja 10⁻¹⁵ sekundi. Ovi bljeskovi svetlosti stvaraju nano-strukturne deformacije unutar stakla, formirajući trodimenzionalne tačke zapisa. Svaki zapis predstavlja fizičku promenu u strukturi materijala, što ga čini izuzetno otpornim na degradaciju.
Razvijena su dva tipa zapisa, što je značajno smanjilo broj laserskih impulsa potrebnih za formiranje jednog elementa podataka, čime je proces postao efikasniji. Ipak, trenutna brzina upisa iznosi oko 66 megabita u sekundi, što znači da je za popunjavanje ploče od 4,84 TB potrebno više od 150 sati. Ovaj izazov još uvek zahteva optimizaciju.
Čitanje podataka se vrši pomoću mikroskopa sa jednom kamerom, koji detektuje razlike u indeksu prelamanja svetlosti. Snimci dobijeni ovom metodom se obrađuju pomoću konvolucionih neuronskih mreža i sistema za korekciju grešaka, čime se obezbeđuje pouzdano očitavanje informacija.
Ova inovativna tehnologija predstavlja revoluciju u arhiviranju podataka. Sa sposobnošću da čuva ogromne količine informacija tokom milenijuma, Project Silica može značajno promeniti način na koji organizacije i pojedinci pristupaju dugoročnom skladištenju podataka. U vreme kada se sve više oslanjamo na digitalne informacije, ovakva rešenja mogu postati ključna za očuvanje kulturnog nasleđa i važnih podataka.
Kao što se i očekivalo, staklo se pokazuje kao izuzetno izdržljiv materijal za skladištenje podataka, a Project Silica nudi rešenje koje može zadovoljiti rastuće potrebe za sigurnim i dugotrajnim skladištenjem. Ova tehnologija ne samo da pomera granice trenutnih mogućnosti skladištenja podataka, već i otvara vrata novim mogućnostima u svetu digitalne arhivistike. U budućnosti, ova inovacija može postati standard za dugoročno arhiviranje, omogućavajući čovečanstvu da sačuva svoje znanje i istoriju na način koji nikada ranije nije bio moguć.
