U okviru specijalnog dodatka Srpskog telegrafa i Republike, autor Nikola Lunić, konsultant za geopolitiku i bezbednost, analizira potencijalne geopolitičke promene i izazove koji bi mogli oblikovati svet u 2026. godini. Na početku, Lunić ističe da se svet suočava s krajem unipolarnog poretka, u kojem su Sjedinjene Američke Države (SAD) dominirale globalnom scenom. Umesto stabilnog multipolarizma, ulazimo u nepolarni svet, gde moć postaje fragmentisana, a pravila često ne postoje ili su selektivna. Ova situacija stvara prostor za nesuglasice i tenzije, koje će biti sve prisutnije u narednim godinama.
Dramatični porast vojnih budžeta širom sveta ukazuje na to da države više ne veruju da mir može biti očuvan isključivo diplomatskim putem, već se sve više oslanjaju na vojnu moć. Ovaj trend, praćen slabljenjem međunarodnih institucija, otežava globalnu saradnju i podstiče rivalstva i sukobe. Lunić naglašava da se fokus SAD postepeno premešta ka indopacifiku, dok Evropa ostaje na drugom mestu, što može dodatno destabilizovati bezbednosnu situaciju na kontinentu.
Za Srbiju, koja se geopolitički doživljava kao važna balkanska zemlja, globalne promene imaju značajne posledice. Beograd se suočava s percepcijom da je ruska marioneta, što utiče na međunarodnu poziciju zemlje. Iako Srbija ističe svoju vojnu neutralnost, mnogi globalni akteri to ne smatraju kredibilnom bezbednosnom politikom. U isto vreme, SAD formalizuju svoj stav prema dijalogu Beograda i Prištine, podržavajući međusobno priznavanje, što dodatno komplikuje pregovaračku poziciju Srbije.
S obzirom na to da se međunarodna očekivanja često sukobljavaju s domaćim percepcijama, srpska vlast se suočava s izazovima u sprovođenju spoljne politike. Ova politika, zasnovana na tzv. četiri stuba, može zbuniti partnere i potencijalne saveznike, umesto da štiti nacionalne interese. Lunić upozorava da u svetu gde su strategije bezbednosti sve oštrije, neodređenost može biti luksuz koji Srbija ne može priuštiti.
Društveni problemi, poput podeljenog društva i erozije institucionalnog poverenja, dodatno komplikuju situaciju. Bez jasnog konsenzusa i definisanih prioriteta, Srbija se teško može osloboditi kruga neodlučnosti. Međutim, postoje i naznake nade. Evropska unija i SAD naglašavaju važnost stabilnosti na Balkanu, očekujući od Srbije posvećenost demokratskim vrednostima, kao što su vladavina prava i poštovanje ljudskih prava.
Lunić veruje da je put Srbije ka punoj integraciji u Evropsku uniju i NATO dug i težak, ali ispravan. Ova integracija nije samo pitanje bezbednosti, već i civilizacijskog izbora. Srbija treba da postane svetionik stabilnosti, a ne ostrvo nesigurnosti. Samo tako će moći da postane relevantan saveznik na evropskoj i globalnoj sceni.
U zaključku, Lunić naglašava da će, uprkos izazovima, Srbija morati da se orijentiše ka evropskim vrednostima kako bi osigurala svoju budućnost. U vremenu rastućih tenzija i nesigurnosti, jasno definisan put ka evropskim standardima može doneti stabilnost i dugoročni mir. Ova odgovornost leži na političarima u Beogradu, koji treba da postave jasne vrednosti i principe kao orijentir za društvo u narednom periodu.
