Dok Srbija i dalje uvozi velike količine povrća, neki domaći proizvođači beleže izvanredne prinose i zarade, a kvalitet njihove hrane je često bolji od onog što se može naći na stranim tržištima. Pitanje koje se postavlja je da li je vreme da se više uloži u domaću proizvodnju hrane.
Uprkos tome što se uvoze velike količine belog luka i pasulja, Srbija ima povoljne uslove da sama pokrije značajan deo svojih potreba, pa čak i da izvozi, kako navodi RTS. Porodica Kanački iz sela Sakule, koja više od 30 godina uspešno uzgaja beli luk, odlučila je da proširi svoju proizvodnju i na domaći pasulj.
Na površini od oko 1.300 hektara, Srbija godišnje proizvede oko 3.700 tona belog luka. Kanački su ove godine imali izuzetno visok prinos – 4,5 tone po hektaru. Ono što ih dodatno raduje je otkupna cena koja se kreće između 450 i 500 dinara po kilogramu, što je na nivou cene kineskog uvoza, ali uz znatno bolji kvalitet. Proizvođač Đura Kanački ističe da se miris i ukus njihovog luka ne mogu uporediti s bilo kojim drugim na tržištu, naglašavajući da „naš luk ima dušu“.
Pored belog luka, Kanački su ove godine zasadili i pasulj na 4,5 hektara. Međutim, vremenske nepogode su prepolovile rod, dok je uvoz pasulja iz Kirgistana, koji je jeftiniji zbog niže cene rada, dodatno uticao na smanjenje cena domaćeg pasulja, koji je pao za gotovo 50% u odnosu na prethodnu godinu. Ivan Kanački objašnjava da je izazov u tome što su troškovi rada veći u Srbiji nego u zemljama izvoznicama, što pritisne cene domaćih proizvoda.
Kanački poseduju sve potrebne resurse za uspešnu proizvodnju: kvalitetno zemljište, domaći sadni materijal, znanje i iskustvo. Naglašavaju da su čisto zemljište, redovno održavanje i vrhunski sadni materijal ključni za postizanje dobrih rezultata. Njihov beli luk se sadi od sopstvenog semena više od 30 godina, što im omogućava da dođu do krupnih glavica. Vesna Kanački dodaje da je najteži deo proizvodnje pasulja čišćenje, ali da ništa ne može zameniti ukus domaćeg pasulja.
Ljubav prema povrtarstvu u porodici Kanački prenosi se s kolena na koleno, a danas su u poslu uključeni i unuci. Ipak, bez snažnije podrške države i većih subvencija, biće teško održati konkurentnost sa inostranim proizvođačima.
Kada se govori o isplativosti, prinos od 4,5 tone po hektaru i cena od 500 dinara po kilogramu donose potencijalni prihod od 2.250.000 dinara po hektaru. Oduzmu li se troškovi proizvodnje, koji se kreću između 700.000 i 1.000.000 dinara, ostaje profit od preko milion dinara po hektaru, što ovu kulturu čini vrlo isplativom. Pasulj, s druge strane, trenutno donosi manje zarade zbog konkurencije sa uvozom, ali u godinama sa dobrim prinosom može doneti zaradu od 300.000 do 500.000 dinara po hektaru.
Domaći beli luk i pasulj ne samo da su zdraviji i ukusniji od uvoznih, već mogu biti odlična prilika za profit uz pravilan pristup, dobru agrotehniku i podršku države. U vreme kada raste potražnja za lokalnom i organskom hranom, ulaganje u domaću proizvodnju povrća može biti profitabilno i strateški mudro.
Nakon svega rečenog, jasno je da domaći proizvođači, poput porodice Kanački, mogu da ponude kvalitetne proizvode koji ne samo da zadovoljavaju tržišne potrebe, već i doprinose zdravlju građana i ekonomskoj stabilnosti zemlje. S obzirom na trenutne izazove, važno je da se poveća podrška domaćim poljoprivrednicima kako bi mogli da se takmiče sa stranim proizvođačima i osiguraju budućnost domaće proizvodnje.
