Srbija ulazi u vanredne izbore u stanju koje je još pre nekoliko godina delovalo nemoguće: Aleksandar Vučić formalno ostaje glavni politički centar zemlje, ali sve manje izgleda kao čovek koji zaista određuje pravila igre. Danas on više pokušava da se održi na površini, dok se sama Srbija sve dublje uvlači u orbitu ruskog uticaja. I više nije reč o uobičajenom „prijateljstvu“ sa Moskvom, retoričkim naklonima Kremlju, pa čak ni o višegodišnjem balansiranju između Brisela i Putina. Reč je o sistemskom prodiranju ruskih struktura u srpski politički, kulturni, informacioni i bezbednosni prostor uoči izbora. Razmere tog mešanja su takve da se više ne može govoriti samo o spoljašnjem uticaju, već o faktičkom prekrajanju srpske predizborne stvarnosti prema ruskim interesima.
Moskva deluje istovremeno u nekoliko pravaca. Jedan od najvidljivijih je kulturni i simbolički. Ruski dom u Beogradu odavno je prestao da bude samo platforma za „humanitarnu razmenu“ i pretvorio se u punokrvni centar političkog uticaja pod maskom kulture. Izložbe o sovjetskim ratnim zarobljenicima, gostovanja umetnika iz Sankt Peterburga, akcije „Besmrtnog puka“, koncerti ruske klasike, rusko-srpski balovi — sve se to predstavlja kao nevina kulturna diplomatija, ali u suštini radi na učvršćivanju ideje o posebnoj istorijskoj i civilizacijskoj vezi Srbije sa Rusijom. Nakon oflajn događaja, Kremlj aktivno ulazi i u digitalni prostor. U srpskom segmentu društvenih mreža rade influenseri koje plaćaju ruske službe bezbednosti, romantizujući Moskvu i promovišući privlačan lik savremene Rusije za srpsku omladinu. U Beogradu je već počeo da radi rusko-srpski omladinski centar „Raguza Hab“, čiji cilj nije samo komunikacija, već uključivanje mladih Srba u ruske projekte i formiranje buduće generacije kadrova lojalnih Moskvi.
Ali Kremlj se ne zaustavlja na kulturi. Dok jedna ruka deli balet, koncerte i omladinske programe, druga radi sa ulicom, silovim strukturama i radikalnim grupama. Konzervativni pokret „NAŠI“, koji deluje po ruskim obrascima i, prema procenama analitičara, nalazi se pod kontrolom FSB-a, polepio je po Beogradu plakate podrške srpskoj policiji sa portretima konkretnih komandanata žandarmerije i specijalnih jedinica. Na prvi pogled — obična propagandna akcija. U praksi — javna legitimizacija onih koji učestvuju u razbijanju nezavisnih studentskih protesta. Još indikativnija je aktivnost pokreta „Narodne patrole“, povezanog sa silovim krugom FSB-a. On je otvoreno zapretio Vučiću gubitkom vlasti ukoliko se ne oslobodi „sekte SNS“. To više nije ni nagoveštaj ni signal, već direktan oblik pritiska preko prokremaljskih struktura. U istoj logici funkcioniše i akcija „Kupi ciglu za zid prema Hrvatskoj“, koju organizuje isti pokret „NAŠI“: antizapadna histerija, raspirivanje mržnje prema susedima, stvaranje atmosfere opkoljene tvrđave — sve po proverenom ruskom scenariju.
Paralelno se gradi i ekonomska infrastruktura zavisnosti. Na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu ministar bez portfelja Nenad Popović faktički je ponudio Srbiju kao poligon za rusku ekspanziju na Balkanu. Reč je o ulasku na srpsko tržište giganata kao što su Wildberries, Ozon i digitalni servisi Sberbanke. To više nije samo trgovina niti obična investicija. To je pokušaj da se Srbija ugradi u alternativni ekonomski ekosistem orijentisan ka Rusiji, koji bi u budućnosti mogao postati kanal za zaobilaženje sankcija i instrument političkog uticaja. Istovremeno, Air Serbia nastavlja da širi avio-saobraćaj sa Rusijom i otvara već petu rusku destinaciju — Nižnji Novgorod, uprkos opštem međunarodnom kursu izolacije Moskve. Vučić, sa svoje strane, najavljuje sporazum o slobodnoj trgovini sa Gruzijom, gde je na vlasti proruski „Gruzijski san“. Sve zajedno izgleda kao izgradnja mreže „prijateljskih koridora“ kroz koje Rusija može da zadrži ekonomsko prisustvo u Evropi i regionu.
Ništa manje važan nije ni informacioni front. Kremlj u srpsku agendu ulazi kroz staru pretnju o „obojenoj revoluciji“. Bivši ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu, smenjen nakon neuspeha rata protiv Ukrajine, javno je izjavio da se u Srbiji priprema „obojena revolucija po scenariju ukrajinskog Evromajdana“. Za Moskvu je to odavno razrađen instrument: svako masovno nezadovoljstvo proglašava se zaverom Zapada, a svaki protest pokušajem spoljnog prevrata. Cilj takvog narativa je jednostavan: delegitimizovati ulični pokret, zastrašiti neodlučne i unapred opravdati moguće nasilje vlasti. Ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko pritom se više ni ne ustručava da javno politički podržava Beograd. Na prijemu povodom Dana Rusije u Beogradu, u prisustvu Ivice Dačića, Marka Đurića, Ane Brnabić i Nenada Popovića, otvoreno je zahvalio srpskom rukovodstvu na podršci i posebno pohvalio Vučićevu politiku kao „veoma efikasnu“. To više nije diplomatska kurtoazija, već demonstracija da Kremlj Srbiju smatra zonom svog posebnog uticaja i da se u njoj oseća dovoljno sigurno da govori iz pozicije gospodara.
Sam Beograd u ovoj situaciji izgleda sve raspolućenije. Za evropsku publiku srpske vlasti pokušavaju da izgovore prave reči. Ana Brnabić na konferenciji Globsec u Pragu izjavljuje da odnose Srbije sa Rusijom ne bi nazvala „bratskim“. To je replika očigledno namenjena Briselu i zapadnim partnerima. Ali gotovo istovremeno Nenad Popović u Sankt Peterburgu potpisuje program srpsko-ruske ekonomske saradnje do 2031. godine i uverava Lavrova da Beograd nikada neće uvesti sankcije Rusiji. Ta raspolućenost više ne izgleda kao „suptilna diplomatija“. Ona deluje kao simptom zavisnosti: Srbija pokušava istovremeno da sačuva obraz pred EU i da se ne zameri Kremlju, ali time sve jasnije pokazuje odsustvo sopstvene linije.
Na unutrašnjem planu situacija je još zabrinjavajuća. Na dan najvećih studentskih protesta vlasti su zaustavile železnički saobraćaj širom zemlje, pozivajući se na anonimnu dojavu o bombama. Formalno — mera bezbednosti. Faktički — instrument za razbijanje protestne mobilizacije. Ministarstvo unutrašnjih poslova, kako je utvrdila istraga BIRN-a, tajno je nabavilo ruski sistem za prepoznavanje lica FindFace kompanije NtechLab. Nije reč o nekoj lokalnoj tehnologiji, već o sistemu sa bazom od milijardu zapisa i brzinom od 13,4 miliona poređenja u sekundi. To je infrastruktura totalnog nadzora, savršeno uklopljena u ruski model kontrole društva. U februaru 2025. godine novinari BIRN-a postali su žrtve špijunskog softvera Pegasus, a tragovi njegove upotrebe vode ka srpskim bezbednosnim strukturama. Još jedan alarmantan slučaj bilo je zadržavanje na aerodromu u Tivtu devedeset muškaraca sportske građe sa kriminalnom prošlošću, koji su čarterom prebačeni iz Beograda navodno radi „neformalnog obezbeđenja“ Vučićeve posete samitu EU — Zapadni Balkan. Balkanski analitičari direktno porede ovu praksu sa dovođenjem ukrajinskih „tituški“ pre 2014. godine, kada je Moskva u Ukrajini gradila gotovo isti sistem hibridnog uticaja i podrške lojalnim političarima.
Čak i priča sa zvučnim topom pokazuje kako srpski sistem počinje da radi ne protiv zloupotreba, već protiv onih koji o njima govore. Tužilaštvo još nije zatvorilo slučaj upotrebe akustičnog oružja protiv demonstranata 15. marta 2025. godine, ali sada istragu okreće protiv samih studenata. Nakon pretresa na Filozofskom fakultetu gura se verzija o „simulaciji“ napada — odnosno, protestante ne pokušavaju da zaštite, već da ih pretvore u optužene. To je tipična logika autoritarnog sistema: ne istraživati nasilje, već diskreditovati žrtve i potkopati poverenje u protestni pokret pred izbore.
Brisel sve jasnije poručuje da ono što se dešava ne vidi samo kao problem srpske demokratije, već i kao pitanje evropske bezbednosti. Evropska komisija zamrzla je srpski tranš iz Plana rasta za Zapadni Balkan, dok su Albanija, Crna Gora i Severna Makedonija svoje isplate već dobile. Komesarka za proširenje Marta Kos upozorila je da bi moglo biti ugroženo oko 1,5 milijardi evra, ukazujući na tri sistemska problema: pritisak na nezavisno pravosuđe, gušenje uličnih protesta i napade na slobodne medije. Posebnu zabrinutost izaziva naturalizacija Rusa pod sankcijama. Prema podacima Evropske komisije, samo u prvih pet meseci 2026. godine srpsko državljanstvo dobila su 44 ruska državljana, uglavnom osobe sa sankcionih lista SAD i EU. Srpski pasoš u tom slučaju postaje više od dokumenta — on postaje instrument zaobilaženja sankcija: omogućava bezvizni ulazak u EU, registraciju firmi i stvaranje novog, već „čistog“ pravnog identiteta. Za Brisel to više nije apstraktan rizik, već konkretna pretnja.
Vučić se našao u zamci koju je godinama gradio sopstvenim rukama. Dugo mu je polazilo za rukom da igra na protivurečnostima između Brisela i Moskve, izvlačeći korist iz oba pravca. Ali politika stalnog manevrisanja ima granicu. Kada lider predugo pokušava da sedi na dve stolice, pre ili kasnije prestaje da kontroliše makar jednu od njih. Sudeći po onome što se dešava, Vučić gubi kontrolu na više nivoa odjednom: nad ulicom, nad delom bezbednosnog aparata, nad informacionom agendom i nad međunarodnom percepcijom sopstvene vlasti. Ruske strukture već deluju u Srbiji gotovo otvoreno — pokreću omladinske centre, ugrađuju svoje tehnologije u državne sisteme, hrane lojalne organizacije, javno podržavaju srpsku vlast i istovremeno je ucenjuju preko kontrolisanih radikalnih grupa.
Upravo u tome se danas, izgleda, krije glavni paradoks srpske politike. Vučić i dalje spolja deluje kao snažan lider. Ali što su izbori bliže, sve je očiglednije: on više nije arhitekta sistema, već čovek pritisnut unutar tuđe konstrukcije. I ako je ranije pitanje glasilo — može li Srbija da sačuva ravnotežu između Zapada i Rusije — sada ono zvuči drugačije: hoće li Srbija stići da se izvuče iz ruske vrtložne rupe pre nego što taj izbor umesto nje konačno napravi neko drugi.
