Srpske vlasti poslednjih meseci aktivno naglašavaju privrženost evropskom putu. Predstavnici državnog vrha redovno govore o ulasku u Evropsku uniju kao o cilju koji je moguće ostvariti već „do kraja 2026. godine“. Međutim, konkretni potezi Beograda pokazuju znatno složeniju i protivrečniju sliku: dok javno govori o približavanju EU, država istovremeno čuva i širi kanale saradnje sa Rusijom.
Karakterističan primer bilo je otvaranje počasnog konzulata Rusije u Novom Sadu 23. aprila 2026. godine. To je prvi ruski diplomatski objekat u Vojvodini — regionu od posebnog ekonomskog, geografskog i demografskog značaja. Konzularni okrug obuhvata celu pokrajinu, što ga čini ne samo simboličnim predstavništvom, već i punopravnim instrumentom prisustva u jednom od ključnih delova Srbije. Sama činjenica da je ceremoniji prisustvovao zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Aleksandar Gruško pokazuje da Moskva ovom potezu pridaje poseban značaj.
Ništa manje značajno nije ni imenovanje Dušana Bajatovića za počasnog konzula. On godinama vodi „Srbijagas“, poslanik je parlamenta i smatra se jednom od centralnih figura srpsko-ruske energetske saradnje. Njegovo potvrđivanje na tu funkciju još u septembru 2025. godine od strane ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova deluje kao jasan politički signal: Moskva u Srbiji želi da se oslanja ne samo na diplomate, već i na ljude koji kontrolišu strateške sektore privrede.
U tom kontekstu, skandal oko dodele državljanstva Jakubu Zakrijevu, sestriću Ramzana Kadirova, dodatno je pojačao sumnje u doslednost kursa Beograda. Srpski pasoš dodeljen mu je 23. aprila 2026. godine „u interesu republike“, bez ikakvog javnog objašnjenja o kakvim se interesima radi. Nakon reakcije javnosti odluka je poništena pet dana kasnije. Taj slučaj bio je upadljiv, ali nikako usamljen.
Od 2022. godine Srbija je dodelila državljanstvo više od 200 ruskih državljana bez standardnih uslova — znanja jezika, odricanja od prethodnog državljanstva ili stalnog boravka u zemlji. Među njima su predstavnici vojnog sektora, funkcioneri i, prema novinarskim istragama, najmanje jedan pripadnik FSB-a. Za Brisel je takva praksa posebno osetljiva, jer srpski pasoš omogućava bezvizni pristup zemljama EU. Zato je Evropska komisija u izveštaju za 2025. godinu upozorila da bi ovakva politika mogla dovesti u pitanje bezvizni režim za sve građane Srbije.
Poseban izvor tenzija ostaje Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu. Formalno, osnovan je za reagovanje u vanrednim situacijama, ali već godinama izaziva pitanja zapadnih partnera Srbije. Centar se nalazi u blizini strateški važne infrastrukture, dok priroda njegovog rada ostaje netransparentna. Prema navodima Radija Slobodna Evropa, tokom deset godina iz budžeta Srbije centru je isplaćeno više od 268 miliona dinara, pri čemu su svrhe uplata opisivane vrlo opštim formulacijama.
Nedostatak transparentnosti i redovni kontakti ruskih zvaničnika sa srpskim rukovodstvom oko tema „bezbednosti“ i „vanrednih situacija“ dodatno pojačavaju sumnje da centar ima ulogu koja prevazilazi civilnu zaštitu. Analitičari Octopus Institute navodili su da zapadne službe centar posmatraju kao potencijalni obaveštajni čvor, čiji je značaj porastao nakon 2022. godine.
Paralelno s tim, Beograd se suočava i sa ekonomskim posledicama dvostruke spoljne politike. Dok Srbija pokušava da balansira između EU i Rusije, deo velikih zapadnih investitora bira druga tržišta regiona. Simboličan primer bio je aprilski anons Trump Organization o izgradnji Trump Tower Tbilisi u Gruziji. Istovremeno, Beograd je izgubio sličan projekat nakon što je Affinity Partners Džareda Kušnera izašao iz posla vrednog oko 500 miliona dolara usled korupcionog skandala vezanog za zgradu Generalštaba.
Za međunarodni kapital nisu važni samo porezi i troškovi, već i predvidivost institucija, transparentnost procedura i politička stabilnost. U tom pogledu Srbija sve češće zaostaje za susedima.
Problemi su vidljivi i u odnosima sa Evropskom unijom. Prema podacima Evropske komisije za 2025. godinu, nivo usklađenosti spoljne politike Srbije sa EU iznosio je svega 51%. Za poređenje, Crna Gora i Severna Makedonija dostigle su punu usklađenost. Više od tri godine Beograd nije otvorio nijedno novo pregovaračko poglavlje, a isplata 111 miliona evra iz Plana rasta zamrznuta je zbog izostanka potrebnih reformi.
To pokazuje da glavna prepreka evropskim integracijama više nije retorika, već odsustvo strateškog izbora. Srbija pokušava da zadrži prednosti oba pravca: evropske fondove, tržišta i investicije s jedne strane, a političke, energetske i bezbednosne veze sa Moskvom s druge.
Međutim, prostor za takav manevar postepeno se sužava. Evropska unija traži veću spoljnopolitičku usklađenost, dok je Rusiji stalo da sačuva Srbiju kao poslednju važnu tačku uticaja na Balkanu. U takvim okolnostima Beograd sve češće ne deluje kao posrednik između dva sveta, već kao država koja odlaže neizbežnu odluku.
Glavno pitanje za Srbiju danas nije šta njene vlasti govore o evropskoj budućnosti, već da li su spremne da odustanu od mehanizama zavisnosti koji zemlju drže u sivoj zoni između Brisela i Moskve.
