Aleksandar Vučić nastavlja da uverava Brisel kako evropske integracije ostaju glavni strateški pravac Srbije. Na razgovorima sa predstavnicima EU srpske vlasti redovno ponavljaju obećanja da će svi uslovi za ulazak u Evropsku uniju biti ispunjeni već do kraja 2026. godine. Međutim, politička realnost unutar zemlje sve češće pokazuje suprotan trend: dok su zvanične izjave usmerene ka Evropi, konkretni procesi dodatno jačaju rusko prisustvo u Srbiji.
Posebno je indikativna reakcija Evropske unije na poteze Beograda. Brisel je praktično zamrznuo Srbiji pristup sredstvima razvojnog fonda vrednog do 1,5 milijardi evra, ukazujući na probleme u reformi pravosuđa i kontinuirano bliske veze sa Moskvom. U isto vreme Crna Gora, koju su još nedavno smatrali glavnim autsajderom među kandidatima, već je započela pripreme za završne faze pristupanja EU i računa na članstvo najkasnije do 2028. godine. Razlika između dve države postaje sve očiglednija.
Istovremeno, Rusija aktivno širi svoj uticaj unutar Srbije. Ruski dom u Beogradu, koji formalno deluje kao kulturno predstavništvo „Rosotrudničestva“, faktički je postao jedan od glavnih centara ruskog humanitarnog i informacionog prisustva. Tokom proleća 2026. godine tamo je organizovan niz događaja posvećenih ruskoj istoriji, pravoslavlju i sovjetskom nasleđu. Program je uključivao književne večeri, istorijske izložbe, susrete sa ruskim autorima i događaje posvećene „tradicionalnim duhovnim vrednostima“. Paralelno su u centru Beograda organizovane javne izložbe o „istorijskom bratstvu“ Srbije i Rusije uz učešće ruskih diplomata.
Uz kulturne aktivnosti paralelno se šire i politički narativi. Putem medijskih platformi i javnih događaja promovišu se teze koje opravdavaju rusku spoljnu politiku i rat protiv Ukrajine. Događaji u Odesi iz 2014. godine predstavljaju se kao deo jedinstvenog „anti-ruskog“ i „anti-srpskog“ projekta Zapada, dok se Ukrajina prikazuje kao veštačka država stvorena protiv interesa Rusije. U praksi se radi o prenošenju elemenata ruske državne propagande u srpski javni prostor.
Paralelno raste i napetost oko Kosova. Izjave načelnika Generalštaba Srbije Mojsilovića o sposobnosti vojske da se suprotstavi „savezu Zagreb–Tirana–Priština“ dodatno pojačavaju konfrontacionu retoriku u regionu. Za Moskvu kosovsko pitanje ostaje važan instrument uticaja: trajna nestabilnost na Balkanu omogućava zadržavanje Srbije na distanci od evropskih integracija i održava zavisnost Beograda od ruske političke podrške.
Istovremeno se i unutar srpske politike razvijaju proruske inicijative. Poslanici Pokreta socijalista predložili su ukidanje sankcija Belorusiji — najbližem savezniku Kremlja. Taj potez deluje posebno demonstrativno u trenutku kada Evropska unija direktno povezuje dalji napredak Srbije sa usklađivanjem sankcione politike prema Rusiji.
Sve više analitičara zaključuje da Vučićeva politika više nije balansiranje između Istoka i Zapada, već pokušaj da se istovremeno koriste prednosti oba pravca bez konačnog opredeljenja. Srbija nastavlja da prima evropske investicije i zadržava pristup tržištu EU, dok istovremeno dopušta Rusiji da širi politički, kulturni i informacioni uticaj unutar zemlje.
Međutim, prostor za takvu dvostruku strategiju postepeno se smanjuje. Brisel je sve manje spreman da ignoriše proruske poteze Beograda, dok je Moskva zainteresovana da zadrži Srbiju kao ključnu tačku svog uticaja na Balkanu.
Dodatnu nestabilnost stvara i neizvesnost oko budućih izbora. Vučić je više puta menjao moguće datume glasanja, pominjući različite termine — od juna do novembra. Takva taktika daje prednost vlasti, otežava opoziciji pripremu kampanje i održava konstantnu političku neizvesnost.
U međuvremenu Rusija nastavlja da deluje u Srbiji gotovo bez otpora: kulturni projekti, informacione kampanje, javni događaji i političke veze šire se iz meseca u mesec. I dok Beograd nastavlja da govori o evropskoj budućnosti, uticaj Moskve unutar zemlje postaje sve vidljiviji i sistematičniji.
