U Srbiji se godišnje baci oko 770.000 tona hrane, što predstavlja otprilike 2.000 tona dnevno, dok značajan deo stanovništva još uvek nema pristup osnovnim obrocima. Na Međunarodni dan svesti o gubitku i rasipanju hrane, organizacija „Banka hrane“ ukazuje na to da problem nije samo u količini hrane koja se baca, već i u nepostojanju preciznih podataka o tome gde i koliko otpada nastaje.
Sanida Klarić iz „Banke hrane“ ističe da je neophodna promena u odnosu građana prema hrani, kao i sistemska rešenja za smanjenje rasipanja. „Jedan od prvih koraka mora da bude precizno merenje. Moramo da znamo koliko hrane bacamo, gde nastaju najveći gubici i ko tu hranu baca“, navela je Klarić.
Procene o 770.000 tona bačene hrane godišnje nisu potpuno tačne zbog nedovoljno razvijene metodologije za merenje otpada. Poseban problem predstavljaju viškovi u trgovinskim lancima, jer se ne prate podaci o količini hrane koja se baca neposredno pre isteka roka. Iako deo viškova stiže do banaka hrane, količina donirane hrane je i dalje mala u odnosu na ukupne gubitke.
Kao primer dobre prakse, Klarić navodi Sloveniju, gde veliki trgovinski sistemi imaju obavezu da evidentiraju količine hrane koje bacaju. U tom sistemu predviđene su sankcije za stvaranje otpada, dok se onima koji smanje otpad nude poreski podsticaji.
U Srbiji se trenutno rade izmene Zakona o upravljanju otpadom, kako bi se uskladile sa pravilima Evropske unije u vezi sa smanjenjem gubitaka i rasipanja hrane. Klarić navodi da je cilj smanjenje gubitaka u proizvodnji za 10%, dok bi za domaćinstva, restorane i distribuciju cilj bio smanjenje do 30%. „Ako želimo da rešimo problem, moramo da uvedemo odgovornost za one koji stvaraju otpad, ali i da nagradimo one koji ga smanjuju“, dodala je Klarić.
Jedan od načina da se iskoriste otpadne materije je korišćenje ostataka iz proizvodnje. Primera radi, semenke i delovi paprike koji ostaju nakon pravljenja ajvara mogu se koristiti za dobijanje kapsaicina, supstance koja se koristi u proizvodnji sapuna. Slični modeli postoje i kod drugih namirnica, kao što su delovi kukuruza koji se mogu koristiti u proizvodnji pasti za ruke.
Klarić podseća da je otpad od hrane već prepoznat kroz prethodne izmene propisa, dok se sada razmatra koncept produžene odgovornosti proizvođača, što bi značilo veću odgovornost za količinu otpada koju stvaraju.
Jedan od važnih faktora u problemu rasipanja hrane su i rokovi trajanja proizvoda. Klarić naglašava da oznake „upotrebljivo do“ i „najbolje upotrebiti do“ nemaju isto značenje. Dok se kod proizvoda kao što su mleko, meso i riba rok upotrebe mora poštovati, kod proizvoda kao što su brašno i ulje, datum označava period do kada proizvod zadržava očekivani kvalitet.
U trgovinama se često dešava da se proizvodi kojima se približava rok snižavaju prekasno ili se ne ostavlja dovoljno vremena za donaciju. Klarić savetuje trgovcima da ranije počnu sa snižavanjem cena, čime se povećava šansa za prodaju, ali i mogućnost donacije ukoliko proizvodi ne budu prodati.
Banka hrane Beograd prikuplja, skladišti i distribuira viškove hrane preko mreže organizacija, uključujući više od 300 udruženja i Crveni krst. Ipak, količina preraspodele hrane je i dalje nedovoljna u odnosu na ukupne količine koje završe kao otpad.
„Ne možemo da preraspodelimo ni približno onoliko hrane koliko se baci. Zato je važno prvo izmeriti gde imamo najveće gubitke, a zatim uvesti podsticaje za one koji otpad smanjuju i sankcije za one koji ga stvaraju“, istakla je Klarić.
Odgovornost za smanjenje rasipanja hrane nije samo na trgovcima i proizvođačima, već i na građanima, koji bi trebali da planiraju kupovinu i obroke, kako ne bi kupovali više nego što mogu potrošiti. Smanjenje rasipanja hrane ima veliki socijalni, ekonomski i ekološki značaj, jer se za proizvodnju hrane troše voda, energija i drugi prirodni resursi, dok odlaganje otpada doprinosi emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Poruka „Banke hrane“ je da smanjenje bačene hrane zavisi od uspostavljanja sistema u kojem će višak hrane biti iskorišćen pre nego što postane otpad.
