U domu koji je ujedno i njen atelje, ikonopisac Slavica Sekulić svakodnevno stvara dela koja su duboko ukorenjena u veri i tradiciji. Upravo tu, među ikonama u nastajanju, nastaje umetnost koja, kako sama kaže, nije samo posao, već životni poziv. Inspiracija joj, kaže, nikada ne nedostaje, ali praznici poput Uskrsa imaju posebno mesto.
„Ja svakako imam stalno inspiraciju, zato što mnogo volim svoj posao. A posebno se radujem ovom prazniku zato što je Hristos pobedio smrt,“ objašnjava ikonopisac Slavica u razgovoru za „Jutro na Blic“ na „Blic TV“.
Iako je po obrazovanju pravnica, u tom pozivu se nikada nije pronašla. Njena životna i profesionalna putanja oblikovana je početkom devedesetih, kada se sa porodicom preselila u Grčku. Upravo u Solunu došlo je do prekretnice. „Oduvek sam želela da završim umetničku školu, ali su roditelji insistirali da idem u gimnaziju. Međutim, u Solunu sam pronašla sebe, upisala sam školu ikonopisanja koja postoji sto godina i ima dugu tradiciju,“ priseća se.
Znanje stečeno u toj školi ubrzo je dobilo i potvrdu. Jedna njena ikona, zahvaljujući prijatelju iz Novog Sada, dospela je u manastir Hilandar. „Njima se to dopalo, pa su moje ikone od 1996. godine bile u prodaji u manastirskoj knjižari, sve do požara,“ navodi.
Po povratku u Srbiju počinje ozbiljnije da se bavi ikonopisom, iako, kako kaže, nije ni očekivala da će od toga moći da živi. „Nisam ni sanjala da ću živeti od toga, ali može. Radim i freske u crkvama, pa se time dopunjuje posao.“ Rad na freskama za nju je bio poseban izazov, ne samo umetnički, već i lični. „Imala sam fobiju od visine, zbog čega dugo nisam radila freske. Ali sam to prevazišla i sada uživam u tome,“ kaže.
Tokom karijere učestvovala je u oslikavanju više crkava, a posebno se izdvaja njen angažman u crkvi Svete Petke u Nišu, gde je vodila tim, što je u ovom poslu retkost. „U to vreme nisam ni čula da je neka žena vodila takav posao. Danas možda ima više takvih primera, ali to je fizički naporan rad,“ ističe. Trenutno je angažovana na projektima u okolini Niša i Aleksinca, gde radi i na platnu i direktno na zidu, često sa skele.
Na pitanje šta smatra svojim najvećim uspehom, odgovara skromno: „Možda to što ljudi prepoznaju nešto u mojim ikonama. Kada mi kažu da pogled sveca ima nešto posebno, to mi je najveća pohvala.“ Uprkos brojnim obavezama, planira da svoje znanje prenese i drugima. Ideja o školi ikonopisanja postoji već neko vreme, ali zbog nedostatka vremena odlučila se za drugačiji pristup.
„Mnogo ljudi me je pitalo za školu, ali nisam stizala. Zato sam odlučila da snimim onlajn kurs. Potrudila sam se da prenesem sve što sam naučila u Grčkoj,“ kaže. Kako objašnjava, cilj joj je da polaznicima omogući da nakon kursa mogu samostalno da izrade svoju prvu ikonu.
Slavica Sekulić, kao žena u svetu umetnosti, pokazuje da je moguće uspeti i ostvariti svoje snove, bez obzira na početne prepreke. Njen put od pravnice do ikonopisca inspiracija je za mnoge, a njena dela ostavljaju snažan utisak na sve koji ih vide. U svetu gde se tradicija i moderna umetnost često sukobljavaju, njene ikone predstavljaju most između prošlosti i sadašnjosti, pozivajući nas da se ponovo povežemo sa našim duhovnim nasleđem.
