Navršene su 33 godine od zločina nad Srbima u Čajniču, koji se dogodio 14. februara 1993. godine. Tada su pripadnici tzv. Armije BiH iz Goražda napali nezaštićena sela u opštini Čajniče, pri čemu je ubijeno 24 srpska civila. Ovaj tragičan događaj ostavio je dubok ožiljak na sećanju srpskog naroda, a najmlađa žrtva bio je 13-godišnji Željko Mašić.
Napad je izveden s leđa, s teritorije Crne Gore, koja je tada bila deo SR Jugoslavije. Meštani su se najmanje nadali da će biti napadnuti iz pravca koji su smatrali sigurnim. U ovom zločinu učestvovali su i muslimani iz pljevaljskih sela u Crnoj Gori, što dodatno komplikuje istorijski narativ o sukobima iz tog perioda.
Specijalno tužilaštvo Crne Gore formiralo je predmet o učešću crnogorskih državljana u zločinu nad srpskim civilima u Čajniču. Iako je predmet otvoren, procesuiranje nije napredovalo kako se očekivalo. Ovo ukazuje na nedostatak pravde i odgovornosti za počinjene zločine, što dodatno pogoršava već uočljive tenzije među etničkim grupama u regionu.
Jedini koji je do sada pravnosnažno osuđen za ovaj zločin je Ramiz Duraković, nekadašnji komandant 43. drinske brigade tzv. Armije BiH, koji je dobio prvostepenu presudu na 3,5 godina zatvora. Međutim, mnogi smatraju da je ovo presudno pitanje pravde daleko od rešenog, s obzirom na broj žrtava i ozbiljnost zločina.
U kontekstu ovog zločina, postoje i druge optužnice koje se odnose na slične zločine. Na primer, u predmetu Jošanica, koji se bavi zločinima nad srpskim civilima u Foči, obuhvaćeni su i zločini u Čajniču. Prvooptuženi u tom predmetu, Ferid Buljubašić, tereti se da je naredio napade na čajnička sela Trpinje, Šapiće i Trojan. Prema optužnici, tokom ovih napada ubijeno je 11 osoba, dok su u stvarnosti poginula 24 srpska civila.
Ovaj događaj predstavlja samo jedan od mnogih tragičnih slučajeva tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. U tom periodu, mnogi civili su postali žrtve sukoba, a zločini su često ostajali nekažnjeni. Zločini protiv čovečnosti i ratni zločini, bez obzira na to ko ih je počinio, ostavljaju trajne posledice na društvo.
U poslednjim decenijama, procesuiranje ratnih zločina postalo je ključno pitanje za izgradnju mira i pomirenja u regionu. Međutim, mnogi se suočavaju s osećajem nepravde kada vide da su zločini nad njihovim sunarodnicima zaboravljeni ili neprimereno procesuirani. Očekuje se da će sveobuhvatni pristup pravdi, uključujući i odgovornost za sve počinjene zločine, biti važan korak ka stabilizaciji i pomirenju među narodima u regionu.
S obzirom na sve navedeno, obeležavanje godišnjice ovog zločina predstavlja priliku za podsećanje na nepravde koje su se dogodile, ali i za promišljanje o budućim koracima ka izgradnji pravednijeg društva, u kojem će svi građani imati jednake šanse za pravdu i pomirenje. U regionu gde se sećanja nose duboko, važno je nastaviti dijalog koji će omogućiti razumevanje i suosećanje među različitim etničkim grupama. Samo tako će se moći prevazići bolna sećanja i izgraditi temelji za mirnu budućnost.
