U Mostaru je danas održan pomen i položeno cveće na grob jednog od najpoznatijih srpskih pesnika, Alekse Šantića, povodom obeležavanja 102 godine od njegove smrti. Ovaj događaj je organizovan na pravoslavnom groblju Bjelušine uz prisustvo članova Srpske pravoslavne crkvene opštine mostarske, Gradski odbor Srpskog prosvetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i Srpsko pevačko i kulturno-umetničko društvo „Gusle“.
Starešina Saborne crkve Svete Trojice u Mostaru, jerej Duško Kojić, istakao je značaj Šantića, naglašavajući da grad ne čine samo zgrade i ulice, već pre svega ljudi. U svom obraćanju, Kojić je rekao: „Trudio se svojom poezijom da dođe do svakog srca i da svako srce učini toplijim.“ On je dodao da je Šantić dao najbolji primer kako se može voleti svoje, a ne mrzeti ono što je tuđe i drugačije, čime je preneo poruku tolerancije i razumevanja među ljudima.
Predsednica mostarske „Prosvjete“, Sanja Bjelica Šagovnović, govorila je o važnosti očuvanja sećanja na Šantića i njegovu ulogu u kulturi Mostara. Ona je naglasila da njegovo nasleđe nije samo u poeziji, već i u njegovom doprinosu kulturnoj i nacionalnoj misli tog vremena. „Čuvajući Šantića, mi zapravo čuvamo sećanje na celu jednu epohu i sjajne ljude i generacije koje su bili nosioci kulturne i nacionalne misli u Mostaru,“ rekla je Bjelica.
Bjelica je dodala da je Šantić bio voljen od strane celog grada. Njegova sahrana, koja se odigrala 2. februara 1924. godine, bila je najmasovnija u istoriji Mostara. Prema podacima iz tog vremena, u Mostaru je živelo oko 11.000 ljudi, dok je Šantića na poslednji put ispratilo više od 13.000 ljudi, od kojih su mnogi pešačili i po 40 i 50 kilometara kako bi mu odali počast.
Predsednik Srpskog pevačkog i kulturno-umetničkog društva „Gusle“, Radislav Tubić, dodao je da se ljudska vrednost ne meri po onome koliko uzmemo, već koliko ostavimo iza sebe. „Šantić je nama ostavio mnogo. Ostavio nam je to da ne gledamo ko je kakve vere, nego da gledamo ko je kakav čovek,“ rekao je Tubić, naglašavajući da je potrebno negovati Šantićev duh i raditi na očuvanju zajedništva u Mostaru i Hercegovini.
Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru, gde je proveo najveći deo svog života i stvarao svoja najznačajnija dela. Njegova poezija obuhvata teme ljubavi, domovine, prirode i ljudskih emocija, a najplodniji period njegovog stvaralaštva bio je krajem 19. i početkom 20. veka. Šantić je autor antologijskih pesama kao što su „Ostajte ovdje“, „Emina“, „Veče na školju“, „Ne veruj“, i „Pretprazničko veče“. Njegov pesnički opus čini više od 700 pesama, koje su ostavile dubok trag u srpskoj književnosti.
U vreme kada su se društva suočavala sa brojnim izazovima, Šantićeva poezija je donosila poruke nade i ljubavi, te je služila kao most između različitih ljudi i kultura. Danas, sećajući se njegovog lika i dela, Mostarci nastoje da ga vrate u kolektivnu svest i da prenesu poruke koje je on ostavio budućim generacijama. Šantić je simbol kulturnog bogatstva i ljudske bliskosti, čiji duh i dalje živi u srcima svih onih koji ga se sećaju i poštuju.
