Mnogi vozači veruju da ih kamere za nadzor brzine prate već sa nekoliko stotina metara udaljenosti, ali istina je znatno drugačija. Iako su kućišta kamera često vidljiva iz daleka, sami uređaji ne snimaju neprekidno i nemaju neograničen domet. Pitanje sa koje udaljenosti fiksna kamera može da zabeleži prekršaj često zanima vozače, naročito one koji svakodnevno prolaze pored stacionarnih kamera. U praksi, domet ovih uređaja jasno je određen njihovim tehničkim mogućnostima i daleko je manji nego što se obično pretpostavlja.
Najčešće korišćene fiksne kamere za merenje brzine, poput modela GATSO RT4, imaju maksimalni domet merenja do oko 100 metara. U tom prostoru kamera može precizno da izmeri brzinu vozila, napravi jasnu fotografiju i zabeleži registarsku tablicu. Merenje obično počinje tek kada se vozilo približi na desetak metara, što znači da kamera ne pokriva celu deonicu puta, već samo tačno određenu zonu. Važno je naglasiti da kamera ne snima vozila koja joj se približavaju sa velike udaljenosti. Iako vozač može rano da uoči kućište pored puta, sistem se aktivira isključivo kada vozilo uđe u zonu u kojoj su preciznost merenja i kvalitet snimka dovoljni za pokretanje prekršajnog postupka.
Zbog toga tvrdnje da fiksne kamere beleže prekršaje sa nekoliko stotina metara, pa čak i kilometara, nisu tačne kada je reč o stacionarnim uređajima koji se najčešće koriste u saobraćaju. Takav domet moguć je kod policijskih radara ili laserskih uređaja u mobilnim kontrolama, ali ne i kod klasičnih kamera smeštenih u fiksna kućišta.
Znak koji upozorava na prisustvo kamere za kontrolu brzine ima za cilj da obavesti vozače da ulaze u zonu nadzora. Ipak, razdaljina između znaka i same kamere nije zakonski precizno određena. U praksi, ne postoji jedinstveno pravilo koje propisuje koliko metara pre kamere mora da se postavi upozorenje. Ta udaljenost zavisi od vrste puta, ograničenja brzine i opštih uslova na saobraćajnici, pa se znak postavlja procenom nadležnih službi nakon instaliranja kamere.
Kao što se može primetiti, vozači često preuveličavaju domet fiksnih kamera, misleći da su pod nadzorom na puno većim udaljenostima nego što je to u stvarnosti. Ove kamere su projektovane tako da budu efikasne u specifičnim uslovima i na određenim udaljenostima. Na primer, ako vozač prolazi pored kamere na udaljenosti od 150 metara, nije u opasnosti od snimanja, jer kamera jednostavno ne može da zabeleži njegovu brzinu na toj udaljenosti.
Sistem fiksnih kamera je osmišljen kako bi se postigla preciznost u merenju brzine, ali i da bi se vozači podstakli na odgovorno ponašanje u saobraćaju. U isto vreme, postavljanje ovih kamera na pravim mestima i uz odgovarajuću signalizaciju može značajno doprineti bezbednosti na putevima. Vozači bi trebali obratiti pažnju na znakove upozorenja i prilagoditi svoju brzinu u skladu sa ograničenjima na putu, umesto da se oslanjaju na pretpostavke o dometu kamera.
U zaključku, važno je da vozači budu svesni stvarnih mogućnosti fiksnih kamera i da im se ne preuveličava uloga koju imaju u kontroli brzine. Kroz edukaciju i pravilno informisanje, vozači mogu postati odgovorniji učesnici u saobraćaju, što će doprineti opštem poboljšanju bezbednosti na putevima. U tom smislu, svaka informacija o tehničkim karakteristikama kamera i njihovim mogućnostima može biti od velikog značaja za svakog vozača.
