Stupanje na snagu kosovskog zakona o strancima 15. marta 2026. godine Moskva je pokušala da iskoristi kao okidač za novu kampanju destabilizacije na Balkanu. U upotrebi je bio standardni arsenal: glasne izjave, medijski pritisak, uključivanje verskih struktura i pokušaji mobilizacije na ulicama. Ipak, uprkos obimu priprema, operacija je završena bez konkretnog rezultata.
Ruska strana aktivirala je sve uobičajene diplomatske instrumente. Sergej Lavrov je ponovo izneo tvrdnju da EU navodno zahteva od Srbije priznanje Kosova kao uslov za evropske integracije. Marija Zaharova govorila je o „dugogodišnjem pritisku na Srbe“ iz Brisela i „potpunoj slobodi delovanja“ vlasti u Prištini. Vasilij Nebenzja je na sednici Saveta bezbednosti UN ponovio stav da je Kosovo ključni izvor nestabilnosti, dok je situaciju u Bosni pripisao „antisrpskoj politici Zapada“.
Paralelno s tim aktiviran je i drugi kanal uticaja. Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko sastao se sa patrijarhom Porfirijem uz prisustvo predstavnika Međunarodnog fonda duhovnog jedinstva naroda. Nakon toga, patrijarh je uputio pisma Putinu, Trampu, papi Lavu XIV, liderima vodećih evropskih država, kao i predstavnicima UN i UNESCO-a, pozivajući da se zaustavi primena zakona.
Medijska kampanja je brzo dobila zamah: proruski mediji i Telegram kanali počeli su da šire narative o „izdaji“ i „masovnom odlasku Srba“ sa Kosova. U akciju su se uključile i političke strukture: pokret „Mi — snaga naroda“ zatražio je hitnu sednicu parlamenta, organizovao konferenciju u zgradi Skupštine i protest ispred predsedništva u Beogradu. Slični skupovi održani su i u Banjaluci.
Međutim, reakcija javnosti bila je minimalna. Protest 17. marta u Beogradu okupio je oko stotinu ljudi. Skup u Banjaluci prošao je gotovo nezapaženo. Konferencija u parlamentu okupila je svega tridesetak učesnika, uz nizak nivo zainteresovanosti. U takvom kontekstu, najava Branimira Nestorovića da će se kandidovati za predsednika delovala je više neobično nego uverljivo.
Razloge neuspeha eksperti vide u nekoliko faktora.
Pre svega, Moskva je pogrešno procenila ciljnu publiku. Srbi na Kosovu čine oko 100 hiljada ljudi, odnosno 5–6% stanovništva. Od toga samo 2–5 hiljada i dalje koristi isključivo srpska dokumenta, dok je većina već integrisana u pravni sistem Kosova. Pokušaj pokretanja velike kampanje zbog tako ograničene grupe pokazao se kao neefikasan.
Drugo, zakon nije bio iznenađenje. Usvojen je još 2013. godine i odlagan 2024. i 2025. godine. Tokom tog perioda vlasti su detaljno informisale građane i uvele prelazne mehanizme: jednogodišnje dozvole boravka i tromesečni rok za registraciju dokumenata. Zbog toga nije došlo ni do panike ni do najavljenog „masovnog odlaska“.
Treće, kampanja je pokazala zastarelost pristupa. Apeli upućeni Donaldu Trampu i papi Lavu XIV delovali su van konteksta: jedan nije uključen u regionalnu politiku, a drugi je tek nedavno stupio na dužnost. U stručnoj javnosti to je ocenjenо kao simboličan potez bez realnog efekta.
Na kraju, pokušaj Moskve da instrumentalizuje kosovsko pitanje doveo je do suprotnog rezultata. Pogrešna procena situacije i precenjivanje potencijala protesta doveli su do neuspeha kampanje. Za Srbiju i region to znači da uticaj spoljašnjih destabilizacionih pokušaja slabi, dok društvo postaje sve otpornije na takve narative.
