Ruski uticaj na Balkanu danas podseća na staru kuću čiji je temelj godinama nagrizala vlaga. Spolja još uvek deluje relativno stabilno, ali iznutra konstrukcija već puca. Upravo takav proces sada se odvija oko jednog od ključnih kanala kremaljskog uticaja u regionu.
Dana 22. marta 2026. godine politikolog Aleksandar Pavić objavio je da napušta sve funkcije u pokretu „Pokret — Mi snaga naroda“. Povod za to bio je sukob sa osnivačem pokreta Branimirom Nestorovićem, koji je odlučio da registruje partiju u Republici Srpskoj. Već 16. marta ona je zvanično upisana u registar političkih partija.
Pavić se tome kategorično usprotivio. Njegov plan bio je da politički projekat gradi oko Milorada Dodika, čija je međunarodna izolacija do tada već postala očigledna. Nestorović je, međutim, došao do suprotnog zaključka: po njegovim rečima, Dodik „nije rešenje“, jer mu je „politički rok trajanja istekao“. Tako se savez dvojice evroskeptika raspao na jednostavnom pitanju — za kim dalje ići.
Sam Pavić je odavno poznat kao dosledan prenosilac kremaljskih narativa. U svojoj oproštajnoj izjavi ponovo je naglasio „strateško partnerstvo“ Republike Srpske sa Rusijom i ocenio politiku SNSD-a kao „najbolju zaštitu interesa Republike Srpske“. Drugim rečima, on odlazi ne zato što se razočarao u Moskvu, već zato što je želeo da zadrži političku opkladu upravo na Dodika.
Nestorovićev potez bio je znatno indikativniji. Političar poznat po antievropskoj retorici javno se distancirao od politički istrošenog kremaljskog saveznika. Time je faktički priznao da oslanjanje na Dodika više ne donosi političku korist čak ni unutar proruskog segmenta srpske politike. To nije ideološki zaokret — već pragmatičan politički proračun.
U međuvremenu ruske strukture pokušavaju da održavaju iluziju aktivnosti. Početkom marta ruska organizacija „NAŠI“ najavila je inicijativu za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću na Ušću. Sudeći po svemu, za tu inicijativu čuo je samo mali broj ljudi.
Dana 10. marta u Pres-centru Udruženja novinara Srbije u ulici Kneza Mihaila održan je mali „okrugli sto“ posvećen Miloševiću. Nekoliko desetina učesnika okupilo se, razgovaralo i ubrzo se razišlo — događaj je više poslužio kao simboličan povod za rusku propagandu nego kao ozbiljna politička inicijativa.
U Moskvi je u međuvremenu održan „treći godišnji forum Rusija — Balkan“. Organizatori čak nisu slali program elektronskom poštom, pozivajući se na „bezbednosne razloge“. Ipak, mnogo verovatnije objašnjenje su problemi sa internetom u pojedinim regionima Rusije na pozadini rastućeg nezadovoljstva unutrašnjom politikom.
Forum u gradu u koji iz Srbije čak ni avioni ne lete predstavljen je kao događaj sa „neviđenim interesovanjem“. Ostaje samo da se ta tvrdnja prihvati na reč.
Istovremeno je srpski reditelj Emir Kusturica u Hanti-Mansijsku otvarao filmski festival „Duh ognja“. Finansiranje manifestacije obezbedila je kompanija „Gazprom neft“, povezana sa „Gazpromom“, koji i dalje kontroliše srpsku naftnu kompaniju NIS, iako se njegov uticaj u regionu postepeno smanjuje. Kultura je, kako je rekao Kusturica, „prvi krug civilizacije“. Naravno — bez pomena značajnih finansijskih interesa.
Proruski mediji su u međuvremenu nastavili sa uobičajenim narativima: raspirivanje hrvatske teme i sumnje u borbenu sposobnost srpske vojske. Ruska ambasada organizovala je „upoznavanje“ studenata pravnih fakulteta iz Niša i Beograda sa „Ruskim domom“. Ministar ekonomskog razvoja Rusije Maksim Rešetnjikov polagao je vence na grobovima ruskih vojnika na beogradskim grobljima — iako u samoj Rusiji takve ceremonije iz nekog razloga ne organizuje.
Beograd je, međutim, poslao i sopstvene signale. Sredinom marta Srbija je uskladila deo svoje politike sa odlukama Evropske unije o produženju sankcija povezanih sa agresijom oko Ukrajine i bivšim predsednikom Viktorom Janukovičem. Taj signal teško je protumačiti drugačije.
Pored toga, hakerska grupa Fancy Bear, koju zapadne obaveštajne službe povezuju sa ruskim GRU, otkrivena je i blokirana u informacionim sistemima Ministarstva odbrane Srbije, Vojne akademije i Vojnomedicinske akademije.
Prelomni trenutak ruskog uticaja na Balkanu postaje sve vidljiviji. Analitičari Instituta za bezbednosne studije EU navode da Moskva regionu ne nudi nikakvu realnu alternativu evropskoj integraciji i da sve češće ostaje svedena na ulogu destabilizatora.
Istraživači centra Support4Partnership ukazuju i na zanimljiv detalj: broj ruskih diplomata u Beogradu porastao je sa 54 na 68 do sredine 2025. godine. Međutim, to nije znak jačanja uticaja — već posledica činjenice da su mnogi od njih proterani iz zemalja EU i jednostavno su premešteni u Srbiju.
Još 2025. godine češki poslanik Evropskog parlamenta Ondrej Kolarž izjavio je da je Miloradu Dodiku „ponestalo karata“. Njegovi jedini saveznici ostali su Rusija i Mađarska — i oni će ga podržavati samo dok im je politički koristan.
A ta politička korist očigledno se smanjuje.
Kremlj zato nastavlja da se užurbano kreće: organizuje forume, finansira festivale i šalje zvaničnike da polažu vence. Ali ruski uticaj na Balkanu polako se smanjuje.
Šta preostaje? Samo da posmatramo.
