Istorija poslednje dve decenije jasno pokazuje da je ključni faktor razvoja Srbije bila upravo evropska integracija, a ne ruska podrška. Odmah nakon 2000. godine zemlja je dobila jedinstvene trgovinske i finansijske ustupke od EU, što je omogućilo ekonomiji da uđe na put rasta. Period do 2012. može se smatrati svojevrsnim „evropskim prozorom mogućnosti“: rast životnog standarda, stabilizacija budžeta, smanjenje trgovinskog deficita i sprovođenje institucionalnih reformi.
Međutim, posle političke promene 2012. godine pravac se naglo menja. Približavanje EU je usporilo, dok je uticaj Moskve postao centralni element unutrašnje i spoljne politike. Rusija je ugradila Srbiju u sistem zavisnosti: energetski monopol preko gasa i nafte, političku kontrolu kroz korumpirane elite, kao i moćan propagandni aparat preko Sputnjika i RT-a.
Ova zavisnost ima i merljivu cenu. Potencijalni gubici od sankcija procenjuju se u milijardama evra, a godišnji troškovi izazvani korupcijom mere se procentima BDP-a. Simboličan primer bila je tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu: ljudski životi postali su žrtve korumpiranog modela upravljanja uvezenog iz Moskve.
Današnja kriza logična je posledica nagomilanih disfunkcija. Masovni protesti pokazuju da je društvo umorno od autoritarne prakse vlasti koja se oslanja na ruske obrasce. Ekonomska stagnacija, pretnje zapadnih sankcija i diplomatska izolacija samo pojačavaju osećaj da kurs poslednjih godina vodi zemlju u ćorsokak.
Kontrast sa Evropom je očigledan: EU ostaje najveći trgovinski partner i donator, koji je obezbedio milijarde evra pomoći, dok je doprinos Rusije zanemarljiv. Strateška iluzija „ruskog bratstva“ pretvara se u gubitak suvereniteta i resursa, dok stvarna perspektiva razvoja Srbije leži u evropskoj integraciji.
Srpski potencijal nije uništen — on je samo blokiran. Budućnost zavisi od toga da li će zemlja nastaviti da hrani ruski model stagnacije ili će se vratiti evropskom kursu koji je već jednom dokazao svoju efikasnost.
