Kada bliska osoba podeli s nama svoje probleme, često instinktivno pokušavamo da pronađemo rešenje. Nudimo savete ili objašnjavamo šta bismo mi uradili na njenom mestu, verujući da tako pokazujemo podršku. Ipak, uprkos dobrim namerama, može se desiti da osoba nakon razgovora ne oseti utehu, već se oseća još više obeshrabreno ili neshvaćeno. Psiholozi objašnjavaju da razlog za to nije nedostatak empatije, već način na koji pružamo podršku.
Istraživanja su pokazala da osobama koje prolaze kroz težak period često nije potrebno trenutno rešenje, već osećaj da ih neko zaista sluša, razume i prihvata bez osuđivanja. To je mesto gde mnogi, nesvesno, greše. Samo prisustvo podrške može imati pozitivan efekat, ali konkretni saveti ne moraju nužno doneti olakšanje onima koji pate. Podrška funkcioniše samo kada odgovara potrebama osobe kojoj je namenjena i kada ona oseća da je druga strana zaista razume. Problem nastaje kada savet stigne prerano, pre nego što osoba uspe da iskaže emocije i oseti da je saslušana.
Upravo zbog toga, mnogi dobronamerni komentari mogu zvučati hladno ili pogrešno, iako to nije bila namera. Osobi koja prolazi kroz težak period često je važnije prisustvo i pažnja nego konkretan plan kako da reši problem. Poseban problem predstavljaju saveti koje ljudi nude čak i kada ih niko nije tražio. Istraživanje iz 2015. godine pokazalo je da ljudi vrlo brzo nude rešenja, često pre nego što osoba završi priču o onome što je muči.
Psiholozi ističu da se ovaj refleks posebno javlja među bliskim ljudima. Što nam je neko važniji, veća je potreba da odmah pokušamo da popravimo situaciju. Međutim, takav pristup može stvoriti osećaj inferiornosti kod osobe koja pati, kao da nije dovoljno sposobna da sama pronađe izlaz iz problema. U nekim slučajevima, nepoželjni saveti mogu dodatno pojačati stres, usamljenost ili osećaj neuspeha. Osoba može steći utisak da joj se poručuje kako se ne nosi dovoljno dobro sa sopstvenim emocijama.
Stručnjaci smatraju da davanje saveta često više umiruje onoga ko savet daje nego osobu koja pati. Kada gledamo nekoga do koga nam je stalo kako prolazi kroz težak period, osećaj nemoći može biti veoma neprijatan, pa pokušaj rešavanja problema postaje način da i sami smanjimo sopstvenu nelagodu. Mnogi precenjuju svoju sposobnost da procene šta je drugoj osobi zaista potrebno u datom trenutku. Često pretpostavljaju da znaju rešenje, a da prethodno nisu proverili da li sagovornik želi savet ili samo nekoga ko će ga saslušati.
Društveni obrazac prema kojem se ćutanje i samo prisustvo često doživljavaju kao pasivnost dodatno otežava situaciju. U kulturama koje insistiraju na efikasnosti i rešavanju problema, mnogima je teško da prihvate da ponekad najveća pomoć nije u savetima, već u pažnji i razumevanju. Kvalitet podrške ne zavisi od toga da li nudimo savet, zagrljaj ili praktičnu pomoć, već od toga da li se osoba oseća viđeno i shvaćeno.
Zbog toga stručnjaci preporučuju da se pre davanja saveta postavi jednostavno pitanje: „Da li želiš da zajedno tražimo rešenje ili ti samo treba neko da te sasluša?“ Na taj način, osoba dobija prostor da sama odredi šta joj je u tom trenutku potrebno. Iako saveti ponekad mogu biti korisni, istraživanja pokazuju da je najdragocenija podrška često mnogo jednostavnija nego što mislimo – prisutnost, pažnja i spremnost da ostanemo uz nekoga čak i kada ne možemo odmah da rešimo njegov problem.
Kada bliska osoba deli svoje brige, važno je ne zaboraviti da slušanje i razumevanje često predstavljaju najvažniju podršku. Umesto da se fokusiramo na pronalaženje rešenja, trebali bismo se potruditi da budemo prisutni i da pružimo osećaj sigurnosti i razumevanja. U tom trenutku, ono što je zaista bitno nije rešenje, već emocionalna povezanost i podrška koja može pomoći osobi da se oseća manje usamljeno u svojim borbama.
