Rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad, Marina Kovačević, naglasila je da su programi u kazneno-popravnom sistemu Srbije, uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, usmereni na korekciju ponašanja i smanjenje kriminaliteta, a ne isključivo na kažnjavanje. Kovačević je istakla da uz posvećenost i rad, bivši osuđenici mogu doživeti značajne promene.
U razgovoru za Tanjug, Kovačević je istakla da je ključni faktor u procesu rehabilitacije spremnost pojedinca na promenu, kao i vera u sebe. „Ovi programi komuniciraju sa onim dobrim u nama, sa onim što možemo da budemo,“ rekla je. Ona je dodala da svrha zatvora nije isključivo kazna, već pružanje strukture i podrške koja omogućava osuđenicima da se lakše integrišu u društvo.
U okviru službe za tretman osuđenika postoji niz različitih programa, od psihološke podrške do stručnih obuka. Kovačević je naglasila da nije cilj samo postignuće, već proces koji traje, dodajući da svako ima pravo na grešku, ali i priliku da tu grešku ispravi. „Važno je da se osuđenici osećaju kao ljudi i da dobiju validaciju od zajednice,“ istakla je.
Među programima o kojima je govorila, posebno su se istakli oni vezani za deficitarna zanimanja, kao što je potkivanje konja, koje može biti veoma dobro plaćen posao. Takođe, dresura pasa se pokazala kao još jedno traženo zanimanje, koje ne samo da donosi prihod, već i pomaže u razvoju odgovornosti i emocionalne stabilnosti. „Neki od učesnika programa kažu: ‘Lova bolja od kriminala, nemam nameru da se vratim bivšem poslu’,“ dodala je Kovačević.
Ona je najavila i dokumentarni film „Šapa spasa“, koji će biti prikazan 22. aprila u KC Gradu, a koji se bavi ovim programom. Kovačević je takođe govorila o umetničkim projektima koji su inspirisani Dostojevskim, u kojima su učestvovali i osuđenici. Predstava je prikazivala dinamiku unutar zatvorske zajednice, a završila je izvođenjem pred publikom, što je predstavljalo simbolički povratak duga zajednici.
Kovačević je istakla da su iskustva zlostavljanja u detinjstvu često povezana sa nasilnim ponašanjem u odraslom dobu. „Zlostavljana deca često odrastaju u ljude sklone nasilju, a društvo ih kažnjava ne ulazeći u uzroke takvog ponašanja,“ rekla je. Govoreći o ženama, naglasila je da su često žrtve psihičkog, fizičkog i seksualnog nasilja, a njihova krivična dela često su reakcija na takve okolnosti.
Program „Njena priča“ u ženskom zatvoru bavio se temom nasilja nad ženama kroz pozorište i kreativno izražavanje. Kovačević je opisala kako su učesnice programa kroz rad na predstavi stekle samopouzdanje i osećaj pripadnosti, a kada su se suočile s publikom, doživele su trenutke ponosa i sreće.
Kovačević je ukazala i na izazove s kojima se bivši osuđenici suočavaju nakon izlaska iz zatvora. „To je ključni period, a društvo je često puno osuda prema njima,“ rekla je, dodajući da je važno pružiti im podršku kako bi se sprečio povratak kriminalu. U poređenju sa američkim sistemom, Kovačević je ocenila da su kaznene politike u SAD mnogo strože i manje fokusirane na rehabilitaciju.
Kao primer, navela je slučaj osuđenika iz zatvora San Kventin, koji je osuđen na doživotnu kaznu bez prava na pomilovanje, ali je tokom boravka u zatvoru postao edukator drugim zatvorenicima. „To je ironija američkog kazneno-popravnog sistema,“ zaključila je Kovačević, dodajući da je u Srbiji poštovanje ljudskih prava na višem nivou.
Ona je naglasila da je važno raditi na promenama u društvenoj percepciji bivših osuđenika i pružiti im šansu za novi početak, čime se doprinosi smanjenju stope recidivizma i jačanju zajednice.
