Međunarodni pravni poredak je u ozbiljnoj krizi, dok se istovremeno pojavljuju napori da se obezbedi odgovornost za prekršaje koji su počinjeni. Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u ponedeljak su započeli sastanci na visokom nivou, dok je Vašington pripremao sankcije protiv Međunarodnog krivičnog suda (MKS), koje bi se fokusirale na njegove bankovne račune, softver, osiguravajuće kompanije i zaposlene.
U utorak, američki predsednik Donald Tramp je zapretio Iranu uništenjem, a u četvrtak je izraelski premijer Benjamin Netanjahu, protiv kojeg MKS vodi istragu zbog ratnih zločina, nazvao sve one koji pozivaju na odgovornost „varvarima koji ugrožavaju našu zajedničku civilizaciju“. Kako ukazuje Varša Gandikota, izvršna sekretarka Haške grupe, palestinski zvaničnici nisu mogli prisustvovati sastanku jer im Sjedinjene Države nisu izdale vize.
Netanjahu nikada nije skrivao svoje nepoštovanje međunarodnog prava. Kada je Južna Afrika pokrenula postupak protiv Izraela na osnovu Konvencije o genocidu zbog postupaka u Gazi, on je izjavio: „Niko nas neće zaustaviti – ni Hag“. Tokom leta je na američkoj televiziji razmatrao mogućnost da, ukoliko njegov avion bude primoran da sleti u zemlju koja poštuje nalog za hapšenje, izraelske specijalne snage preuzmu „novi zadatak“. Tramp je obećao da Netanjahu neće biti uhapšen na tlu Sjedinjenih Država.
Ova nekažnjivost se ne odnosi samo na Gazu, već se ogleda i u ubrzanom etničkom čišćenju na Zapadnoj obali. Izraelski napadi u Libanu su ove godine usmrtili više od 4.000 ljudi i raselili više od milion. U južnoj Siriji, izraelske snage granatiraju i vrše racije u selima oko Damaska. U Sudanu, masakri se sprovode uz pomoć oružja i tehnologije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su saveznici izraelske vlade.
Komandanti sa moćnim pokroviteljima su naučili da masovni zločini ostaju nekažnjeni, ukoliko su njihovi saveznici dovoljno moćni. Države koje se protive ovim zločinima suočavaju se sa različitim oblicima kazni, uključujući sankcije, carine, pretnje i izolaciju. Južna Afrika je izgubila američku pomoć nakon što je pokrenula postupak protiv Izraela, dok je predsedniku Kolumbije ukinuta viza zbog njegovog govora o Gazi na ulicama Njujorka.
Sankcije koje se uvode protiv Međunarodnog krivičnog suda mogle bi negativno uticati na svaku evropsku banku, osiguravajuću kompaniju i dobavljača tehnoloških usluga koji sarađuje sa ovim sudom. Ovi alati, kada se jednom primene, teško se povlače. Evropske vlade bi trebale razmisliti o tome koliko će vremena proći pre nego što se isti mehanizmi okrenu protiv njihovih regulatornih tela i sudova.
Gandikota se pita šta države mogu učiniti, navodeći da istorija nudi određene odgovore. Generalna skupština UN je 1962. godine osnovala poseban komitet za borbu protiv aparthejda u Južnoj Africi, dok su novonastale države iz Afrike, Azije i Kariba tada podržavale embarga na oružje, naftu, bojkot sportskih događaja i povlačenje investicija. Savet bezbednosti je 1977. godine uveo obavezni embargo na oružje protiv Pretorije, što je doprinelo nestanku tog režima.
Ne nedostaje pravne jasnoće, jer je Međunarodni sud pravde utvrdio da je izraelska okupacija protivpravna, naredivši svim državama da joj ne pružaju pomoć. Generalna skupština dala je Izraelu rok od 12 meseci da okonča ovu okupaciju, koji je istekao pre godinu dana. Međunarodni krivični sud je izdao naloge za hapšenje.
Potrebna je hrabrost da se deluje. Države treba da koriste sve dostupne resurse: obustave isporuke oružja, uskrate pristup lukama vojnim teretima, preispitaju javne ugovore i investicije povezane sa okupacijom, te uhapse počinioce zločina i zaštite pravosudne zvaničnike. Kolektivno delovanje je jedini odgovor na jednostrano zastrašivanje – nijedna prestonica ne može sama izdržati pritisak, dok četrdeset njih može.
Zemlje koje su okončale aparthejd nisu čekale dozvolu onih koji su ga naoružavali, niti bi to trebalo da čine sada. Njih je malo, dok nas je mnogo.
