Veze bi trebalo da predstavljaju prostor sigurnosti, ali mnogi ljudi dolaze u odnose sa već postojećim strahovima. Ovaj fenomen, poznat kao hipervigilnost, obuhvata osećaj potrebe da se neprekidno prati raspoloženje partnera kako bi se izbegle neprijatnosti. Prema dr Nikol LePera, ovakvo ponašanje često je rezultat ranijih emocionalnih trauma i zlostavljanja, kao i konstantnog kritiziranja u prethodnim vezama.
Hipervigilnost može se manifestovati na više načina. Na primer, ljudi koji su hipervigilantni često preterano objašnjavaju svoje postupke, osećajući potrebu da se izvine više puta ili da detaljno objašnjavaju razloge zbog kojih nešto nisu uradili. Ovaj obrazac ponašanja može proizaći iz straha da partner neće poverovati u njihove namere ukoliko ne sve ne objasne do detalja.
Pored toga, hipervigilantne osobe često preuzimaju odgovornost za stvari koje nisu njihova krivica, nadajući se da će time “održati mir” u vezi. Ovakvo ponašanje može dovesti do narušavanja ravnoteže u odnosu, jer jedna strana preuzima teret koji ne bi trebala. Prema rečima dr Kristin Devin, ovakvi ljudi pate od anksiozne vezanosti i strahuju da nisu dovoljno voljeni.
Neprestano praćenje partnerovih emocija takođe je česta pojava kod hipervigilantnih osoba. Postavljaju pitanja poput „Jesi li ljut na mene?“ i stalno se trude da predvide svaku promenu raspoloženja, često zanemarujući sopstvene emocije. Ova potreba za validacijom može iscrpeti partnera i stvoriti začarani krug, u kojem što više potvrda dobiju, to im je više potrebno.
Još jedan znak hipervigilnosti je stalna opsesija mišlju da je partner ljut na njih. Bez obzira na racionalne argumente, unutrašnji glas ih ubeđuje da su nešto pogrešili, što ih tera da preterano ugađaju ili postavljaju pitanja kako bi predupredili probleme koji zapravo ne postoje. Ove misli često potiču iz ranog detinjstva i posmatranja roditeljskih odnosa, gde je nedostatak poverenja bio prisutan.
Hipervigilnost može biti emocionalno i fizički iscrpljujuća, a često se javlja kod ljudi koji nisu imali stabilne odnose u prošlosti, potiskuju svoje potrebe zbog straha od napuštanja ili imaju problem sa poverenjem. Prvi korak ka prevazilaženju hipervigilnosti je prepoznavanje obrazaca ponašanja koji su rezultat starih strahova, a ne trenutnih situacija.
Da bi se izašlo iz začaranog kruga hipervigilnosti, preporučuje se nekoliko strategija. Mindfulness tehnike, vežbe disanja i terapija mogu značajno pomoći. Takođe, postavljanje zdravih granica i učenje kako prepoznati i izraziti sopstvene potrebe može biti ključno za emocionalno ozdravljenje.
Veza treba da bude prostor gde se osećate smireno, voljeno i sigurno. Ako prepoznajete ove obrasce kod sebe, važno je znati da niste sami i da postoje načini da izgradite emocionalnu sigurnost i zdraviji odnos. To je ključno za emocionalno blagostanje i dugoročno zadovoljstvo u vezama.
