Mladi stočar, koji se vratio iz Nemačke, ističe da i pored državnih subvencija, najveći problemi su nedostatak ljudi. Oni koji su ostali smatraju da život na selu pruža slobodu i prednosti, ali su zabrinuti zbog budućnosti dece. Nekada je u selu Krnja Jela bilo dvadesetak domaćinstava, a danas su u njemu ostale svega dve porodice. Dok su jedni u potrazi za boljim životom napuštali rodni kraj i odlazili u inostranstvo, jedna porodica odlučila je da ostane i nastavi da živi od stočarstva, kojim su se bavile generacije njenih predaka. Iako veliki pašnjaci pružaju dobre uslove za uzgoj stoke, svakodnevicu meštana otežava nedostatak radne snage i činjenica da u selu više nema škole.
Mladi stočar, koji je i sam jedno vreme proveo u Nemačkoj, danas se suočava sa pitanjem koje muči mnoge porodice u opustelim selima u Srbiji – da li će moći da obezbedi budućnost svojoj deci ukoliko odluči da zauvek ostane na porodičnom imanju. O tome koliko se život u Krnjoj Jeli, selu u opštini Sjenica, promenio najbolje govori podatak da su od nekadašnjih dvadesetak domaćinstava ostale samo dve porodice. Meštani se prisećaju vremena kada je selo bilo mnogo življe, a gotovo svaka kuća imala stoku, dok danas, kako objašnjavaju, većina nekadašnjih stanovnika živi u inostranstvu.
Jedan od starijih stočara, koji i danas ima veliko stado, kaže da mu život na selu prija, ali da posao kojim se bavi nije nimalo jednostavan, naročito kada je reč o svakodnevnom čuvanju životinja. „Imam oko 20 krava, 200 ovaca, 200 jagnjadi. Što se tiče mene, ja uživam, dobro je. Samo, što je teško, to je čuvanje. Čuvanje je mnogo teško. A da nije čuvanja, nije opasno“, priča meštanin za RTV Novi Pazar.
Za razliku od brojnih meštana koji su otišli, mladi stočar odlučio je da nastavi posao svog dede i oca. Porodica se generacijama bavi uzgojem ovaca i krava, a prostrani pašnjaci omogućavaju joj da od tog posla i danas živi. Međutim, iako prirodni uslovi pogoduju stočarstvu, najveći problem predstavlja nedostatak ljudi koji bi pomagali oko stoke, zbog čega najveći deo obaveza porodica mora da obavlja sama. „Bavimo se stočarstvom. Imamo dosta ovaca i krava. Ima velikih pašnjaka ovde. Malo jeste problem oko toga čuvanja tih ovaca. To je malo problem. Ne može niko da se nađe, da platiš nekoga da čuva ovce. Ne, to ne može. Mi tu se, eto, mučimo sami koliko možemo“, objašnjava mladi domaćin Asmir.
I sam je, poput mnogih ljudi iz ovog kraja, pokušao da pronađe svoje mesto u inostranstvu. Boravio je u Nemačkoj, ali je na kraju odlučio da se vrati porodičnom poslu, procenivši da život i rad na sopstvenom imanju ipak imaju prednosti. Kao jedan od razloga zbog kojih se stočarstvo danas više isplati navodi i državne subvencije.
Međutim, ono što meštanima Krnje Jele predstavlja najveću prepreku nisu ni težak fizički rad ni svakodnevne obaveze oko životinja, već putna infrastruktura. Kako objašnjavaju, put do sela nije asfaltiran, pun je rupa i u takvom je stanju da im znatno otežava svakodnevni život. Iako u selu danas živi tek nekoliko ljudi, za porodice koje su ostale taj put predstavlja osnovnu vezu sa ostatkom sveta, pa je njegovo uređenje, prema rečima mladog domaćina, najvažniji uslov za normalan život. „Ovo selo se odselilo. Ima naša kuća tu i još jedna žena tu živi. Nema niko ovde više, svi su napustili. Isto, ovaj put nam nije asfaltiran, to su velike rupe. Samo dve porodice su ovde u ovom selu, u Krnjoj Jeli. Sve drugo se odselilo. Najglavnije je ono što nema puta. Ne možemo da funkcionišemo bez puta, nikako. Jer to je mnogo rupa, to je katastrofa“, priča Asmir.
Uprkos svemu, oni koji su ostali u selu smatraju da život na sopstvenom imanju pruža slobodu koju je teško pronaći na drugim mestima. Mladi stočar kaže da i pojedini nekadašnji meštani, koji danas žive u inostranstvu, priznaju da život u Krnjoj Jeli ima svoje prednosti. „Ovi što su otišli, oni svi kažu da je nama bolje ovde. Znaš, svoj si gazda, nema niko da ti vrši nad glavom“, objašnjava domaćin. Ipak, kada se povede razgovor o budućnosti, njegov odgovor više nije tako odlučan. Iako je izabrao da ostane i nastavi porodičnu tradiciju, priznaje da još nije siguran kakvu će odluku doneti u godinama koje dolaze, pre svega zbog dece, za koju u selu ne postoje osnovni uslovi za školovanje.
„Danas Krnja Jela ima velike pašnjake, stoku i porodice koje još nisu odustale od života na selu, ali istovremeno ostaje bez onoga što je neophodno da bi se u njemu zadržale nove generacije. Dok stariji meštani pamte vreme kada su kuće bile pune, mladi domaćin, uprkos povratku iz Nemačke i želji da nastavi porodični posao, ne može sa sigurnošću da kaže hoće li njegova deca odrastati na istom imanju na kojem su živele generacije pre njih.“
