Srbija se suočava sa ozbiljnim demografskim izazovima, a najnovije procene ukazuju na to da bi populacija mogla da padne ispod pet miliona do 2052. godine. Ovaj trend je rezultat niza faktora, uključujući migracione tokove, starosnu strukturu i nisku stopu fertiliteta, što predstavlja ozbiljan problem za budućnost zemlje.
Na portalu „Naš svet u podacima“ objavljena je mapa koja ilustruje promene u populaciji evropskih zemalja između jula 2022. i jula 2023. godine. Iz nje se može jasno uočiti da većina zemalja sa negativnim demografskim trendovima pripada istočnim i južnim delovima Evrope, dok zemlje u zapadnoj i severnoj Evropi beleže rast.
Prema tim podacima, Srbija se nalazi u „crvenoj zoni“, zajedno sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, dok su Crna Gora i Slovenija jedine bivše republike koje su zabeležile rast. Ovi podaci su deo najnovijih izdanja Izgleda svetske populacije Ujedinjenih nacija, koja su objavljena 2024. godine. Iako su moguće privremene promene u godišnjim stopama, ovaj obrazac se ponavlja i u prethodnim godinama, što ukazuje na dugoročne demografske probleme.
Jedan od ključnih faktora koji utiču na demografsku sliku Srbije jeste migracija. Dok većina zemalja u zapadnoj i severnoj Evropi beleži pozitivan neto migracioni saldo, u Srbiji i drugim zemljama istočne i južne Evrope više ljudi se iseljava nego što se doseljava. Ova situacija dodatno pogoršava ekonomska nerazvijenost i potražnja za boljim životnim standardom, što dovodi do migracija prema urbanim sredinama, posebno Beogradu. U glavnom gradu, gustina naseljenosti je sedam puta veća od republičkog proseka, dok su jug i istok Srbije najređe naseljeni.
Prema zvaničnim projekcijama, Srbija je 1991. godine imala 7,8 miliona stanovnika, a od tada je broj stanovnika konstantno padao, dok prosečna starost raste. Demograf Vladimir Nikitović ističe da su stope rađanja ključne za demografski opstanak, ali takođe naglašava važnost migracione komponente. On upozorava da su stope doživljenja u Srbiji među najlošijima u Evropi, što je rezultat načina života i zdravstvenog sistema. Povećanje prevremenog mortaliteta, koji se može izbeći, predstavlja dodatni problem jer se radi o osobama koje su već uložene u obrazovanje i koje su često u reproduktivnom dobu.
Nikitović smatra da postoji potencijal za poboljšanje demografske slike, ali to zahteva strpljenje i zajednički trud društva. On naglašava da je potrebno raditi na smanjenju prevremenih smrti kako bi se povećao broj ljudi u reproduktivnom uzrastu i osigurao bolji demografski razvoj.
U svetlu ovih izazova, važno je da se donesu odgovarajuće politike koje će podstaći natalitet, smanjiti migraciju i poboljšati životne uslove kako bi se obezbedila bolja budućnost za Srbiju. Ove mere uključuju ulaganje u zdravstvo, obrazovanje, kao i stvaranje povoljnog ekonomskog okruženja koje će zadržati mlade ljude u zemlji.
U zaključku, srpsko društvo se suočava sa ozbiljnim demografskim problemima, koji zahtevaju hitnu pažnju i akciju. Bez strateškog pristupa i zajedničkog truda, budućnost Srbije može biti ugrožena, a njeno stanovništvo dalje opadati.
