Kada su se evropske zemlje u regionu Baltičkog mora pridružile NATO-u, očekivale su da će njihovi najmoćniji saveznici, posebno Sjedinjene Američke Države, biti tu da ih zaštite od Rusije. Međutim, događaji iz poslednjih godina sugerišu da bi njihova sigurnost mogla biti ugrožena. Tokom administracije Donalda Trampa, SAD su nagovestile mogućnost da ne pruže podršku Evropi, što je izazvalo zabrinutost među baltičkim državama.
U svetlu ovih pretnji, baltičke zemlje su započele niz inicijativa usmerenih na zaštitu svojih teritorija i resursa. Finska je, na primer, u januaru 2023. godine najavila saradnju s drugim zemljama Baltičkog mora u cilju stvaranja centra za pomorski nadzor. Ovaj centar ima za cilj da poveća kapacitet i ovlašćenja za intervenciju u „situacijama“ u svojim teritorijalnim vodama i ekskluzivnim ekonomskim zonama.
Ove inicijative postale su još važnije nakon sabotaže gasovoda Severni tok u septembru 2022. godine, što je izazvalo šok u regionu. Prvobitno nezamislivo, incident je potvrdio ranije upozorenje stručnjaka o ranjivosti podmorskih kablova i cevovoda na sabotažu. Nakon ovih događaja, baltičke zemlje su shvatile potrebu za većim međusobnim radom i razmenom informacija kako bi zaštitile svoje resurse.
Kako bi se suočili sa ovom pretnjom, države su razvile veštačku inteligenciju pod nazivom Nordijski čuvar, koja ima zadatak da otkrije anomalije iznad podmorskih kablova. Pored toga, mornarice i obalske straže ovih zemalja su povećale patrole u moru, a uspostavljene su i inspekcije brodova u senci, što je izazov zbog međunarodnog prava koje garantuje slobodu plovidbe.
Početkom 2023. godine, formirana je zajednička služba pomorskog patroliranja, poznata kao Baltička straža, koja deluje kao inicijativa NATO-a, ali jačaju je same zemlje Baltičkog mora. Erki Tori, savetnik za nacionalnu bezbednost Estonije, ističe da je 2023. godina bila buđenje za njegovu zemlju, jer su ruski brodovi počeli da se kreću ne samo u Baltičkom moru, već i u drugim vodama.
Međutim, postojeći međunarodni mehanizmi za zaštitu podmorskih kablova i cevovoda često su nedovoljni. Tori naglašava da je razmena ideja i praksi sa drugim zemljama ključna za pronalaženje rešenja. Ovaj pristup, koji se oslanja na međunarodno pravo, ukazuje na to da baltičke zemlje traže načine da se zaštite bez prekršaja pravila.
Inspirisani baltičkim inicijativama, druge zemlje, poput Francuske, takođe su preduzele akcije. Francuska mornarica je zaplenila sumnjivi ruski tanker u vodama između Španije i Maroka, čime su pokazali da se međunarodna saradnja može primeniti i van Baltičkog mora.
U svetlu ovih događaja, važno je napomenuti da se kapacitet NATO-a suočava s pitanjima. Tokom krize na Grenlandu, danska premijerka Mete Frederiksen naglasila je da NATO ne bi mogao opstati ukoliko bi SAD odlučile da napadnu teritoriju druge članice. Trampov stav o tome da neće braniti evropske saveznike koji ne troše dovoljno na odbranu stvara dodatnu nesigurnost.
Prema istraživanjima, sve više evropskih građana sumnja u američku vojnu podršku. U Švedskoj, samo četvrtina stanovništva veruje da bi SAD intervenisale u slučaju napada, dok je 51% Britanaca smatralo malo verovatnim da bi SAD pritekle u pomoć baltičkim državama.
Zbog ovih okolnosti, inicijative poput pomorske saradnje među zemljama Baltičkog mora postaju sve važnije. Dok se NATO suočava s izazovima, lokalizovana saradnja može pružiti rešenja i pomoći zemljama da se brane same. Ovaj model može poslužiti kao uzor za budućnost NATO-a, omogućavajući državama da zaštite svoje interese bez oslanjanja na SAD. Baltičke zemlje pokazuju put napred, a njihova saradnja može biti ključna za stabilnost i sigurnost u regionu.
