Balkan je ponovo u žiži interesovanja zbog uzburkanih međunacionalnih odnosa i rastućih tenzija. U emisiji „Despot Stefan“ razmatra se pitanje da li se radi o novom talasu nacionalizma ili o povratku starih obrazaca. Sa situacijama koje se dešavaju od Podgorice do Sarajeva i Zagreba, postavlja se pitanje kako se osloboditi okova nacionalizma koji se ponovo javlja u društvenom diskursu.
Politikolog Stefan Surlić naglašava da Balkan nije zahvatio novi nacionalizam, već da je u pitanju stari, pritajeni nacionalizam koji se u kriznim trenucima ponovo pojavljuje. On koristi metaforu „fakir-fukare“, ukazujući na to da se mržnja i bes akumuliraju u društvu, a u trenucima društvenih lomova postaju izrazitiji. Nacionalizam na ovim prostorima nikada nije bio u potpunosti potrgan, već je često uzimao nove oblike, a globalne krize su mu pružale plodno tlo za razvoj.
Surlić ističe da se nacionalizam prepliće sa osećajem političke nesigurnosti, ekonomske krize i urušavanja društvenih vrednosti. Atmosfera netrpeljivosti postaje očigledna u svakodnevnim interakcijama, od vršnjačkog nasilja do sukoba među odraslima. Nacionalizam se često legitimizuje u društvu, a mržnja prema drugim narodima postaje tolerisana.
Nacionalizam se ne može posmatrati samo kao emocionalna reakcija, već kao ideologija koja se oslanja na osećaj ugroženosti nacije. Ova logika se koristi od strane političara kao sredstvo da skrenu pažnju sa realnih problema i da dobiju jeftine političke poene. U tom smislu, nacionalizam postaje oružje za manipulaciju i odvraćanje pažnje od nedostatka reformi.
Surlić ukazuje na zabrinjavajuću činjenicu da veliki deo građana ne veruje u mogućnost pomirenja. Međunacionalni odnosi su daleko od stabilnosti, a mržnja između Srba i Albanaca, kao i između Srba i Bošnjaka i Srba i Hrvata, i dalje je prisutna. U tom kontekstu, politički diskurs i narativi održavaju konflikt živim. Populizam, koji se sve više javlja, dodatno potpiruje nacionalizam koristeći tehnike manipulacije, što dodatno otežava mogućnost pomirenja.
Despot Kovačević, takođe politikolog, smatra da se na Balkanu retko srećemo sa „čistim“ nacionalizmom, već je mnogo češći njegov politički derivat u obliku populizma. Nacionalizam u ovom kontekstu često traži neprijatelja, a to se koristi kao alat za politički marketing. Kovačević naglašava da se često mešaju ljubav prema naciji i negativne manifestacije nacionalizma, što dodatno komplikuje situaciju.
Incidenti poput zviždanja himni na sportskim događajima predstavljaju primer instrumentalizacije emocija koje političari koriste u svojoj agendi. Kovačević ističe da politički lideri često istovremeno deluju kao pomiritelji i podstrekači, šaljući pomešane poruke o pomirenju i optužujući druge narode.
Tri decenije nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pitanja rata i etničkih sukoba nisu nestala iz javnog prostora. Kovačević primećuje da se u društvenom diskursu i dalje oseća da su sukobi svežiji nego što su zapravo bili. Političke elite koriste identitetske razlike kako bi održale distancu među narodima, što dodatno produbljuje podele.
U zaključku, Balkan se suočava sa izazovima nacionalizma koji se ne može posmatrati kao isključivo identitetski fenomen, već kao sredstvo manipulacije koje političari koriste kako bi skrenuli pažnju sa stvarnih problema. Kako bi se postiglo pomirenje, potrebno je suočiti se sa prošlošću i prestati koristiti istoriju kao političko oružje. Samo tako može doći do istinske normalizacije odnosa među narodima u regionu.
