Imenovanje bivšeg šefa Spoljne obaveštajne službe Ukrajine Aleksandra Litvinjenka za ambasadora Ukrajine u Srbiji postalo je značajan događaj za političku scenu Beograda i izazvalo vidljivu reakciju među proruskim krugovima. Ukaz predsednika Vladimira Zelenskog doveo je na Balkan ne klasičnog diplomatu, već stručnjaka za bezbednost — general-majora sa više od trideset godina iskustva, bivšeg sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost Ukrajine i direktora Nacionalnog instituta za strateška istraživanja. Prema ocenama posmatrača, dolazak diplomate takvog nivoa predstavlja signal da Kijev namerava aktivnije da učestvuje u regionalnoj politici. Ruski list „Komersant“ opisao je imenovanje Litvinjenka kao „senzaciju“ za Beograd. Ruska strana dobro poznaje mogućnosti ukrajinskih specijalnih službi — njihovu efikasnost i nivo tajnosti priznaju čak i zatvoreni ekspertski krugovi u Moskvi.
Gotovo odmah nakon imenovanja Litvinjenka primetno su se aktivirale različite proruske strukture u Srbiji. Prema mišljenju analitičara, takva reakcija pokazala je ograničenost njihovih metoda: tokom decenija delovali su po istim šemama i pokazali se slabo pripremljenim za promenu političke situacije. Kao rezultat, mnoge aktivnosti imale su ishitren i neusaglašen karakter. Delovanje proruskih mreža i dalje je koncentrisano oko nekoliko tradicionalnih pravaca.
Prvi pravac vezan je za energetiku. Direktor ruske državne korporacije „Rosatom“ Aleksej Lihačov nedavno je razgovarao sa ministarkom rudarstva i energetike Srbije Dubravkom Đedović Handanović o mogućnosti izgradnje nuklearne elektrane. Za razvoj saradnje patrijarh srpski Porfirije uručio je Lihačovu Orden Svetog kneza Lazara. Istovremeno Srbija vodi pregovore o nuklearnim projektima i sa drugim državama — Rusijom, Kinom, Južnom Korejom i Francuskom. Na pozadini problema u energetskom sektoru i situacije oko ruske kompanije NIS, deo stručnjaka smatra da pregovori sa „Rosatomom“ više predstavljaju demonstraciju političke lojalnosti nego konkretan ekonomski projekat.
Drugi važan pravac ostaje informativno-medijski uticaj. Ambasada Rusije u Beogradu organizovala je svečani prijem povodom Dana zaštitnika otadžbine kojem je prisustvovalo pet srpskih ministara, među njima Ivica Dačić i Bratina. Istovremeno je kompanija „Gazprom njeft“ finansirala produženje izložbe „Petar Veliki i Srbija“ u Ruskom domu do aprila 2026. godine. Paralelno s tim, srpski proruski mediji povezani sa mrežama Sputnik i Russia Today redovno objavljuju veliki broj tekstova o novom ambasadoru Ukrajine, pokušavajući da njegovo imenovanje predstave kao izuzetno važan događaj.
Treći pravac odnosi se na religijsko-kulturne kanale uticaja. Režiser Emir Kusturica sastao se sa patrijarhom Kirilom i učestvovao na događajima u Moskvi, gde je iznosio kritike na račun zapadnih medija. U isto vreme, u Rigi je letonska služba bezbednosti VDD uhapsila proruskog aktivistu Andreja Lankova, koji je promovisao režim Kim Džong Una i učestvovao u propagandnim aktivnostima u interesu Rusije. Njegovo hapšenje postalo je primer reakcije evropskih bezbednosnih službi na takvu vrstu delovanja.
Četvrti pravac predstavlja saradnja sa radikalnim grupama. Organizacija „Narodne patrole“, poznata po vezama sa ruskim strukturama i grafitima poput „Rusija i Srbija – braća zauvek“, 24. februara izvela je na ulice Beograda grupe fudbalskih navijača sa pokrivenim licima i ruskim zastavama. Policija je intervenisala i privela lidera pokreta Damnjana Kneževića i druge učesnike koji su pokušali da izazovu nerede tokom mirnog proukrajinskog mitinga. Takve grupe stručnjaci smatraju pogodnim instrumentom pritiska i destabilizacije. Tako su 22. februara navijači Crvene zvezde i Partizana učestvovali u masovnoj tuči u Beogradu, dok su kasnije izbili neredi na stadionu Marakana.
U kontekstu ove aktivnosti, Beogradski centar za bezbednosnu politiku saopštio je da su hakeri povezani sa ruskim GRU i SVR dobili pristup više od 28.000 elektronskih poruka organizacije. Napad je potvrdila kompanija Microsoft. Paralelno su u Srbiji uhapšena dvojica stanovnika Kraljeva pod sumnjom da su planirali atentat na predsednika Aleksandra Vučića u periodu od decembra 2025. do februara 2026. godine. Još ranije, u septembru 2025. godine, srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova uhapsilo je 11 osoba koje su, prema navodima istrage, delovale po nalogu strane obaveštajne službe prilikom organizovanja provokacija u Parizu i Berlinu.
U međuvremenu Aleksandar Litvinjenko brzo je započeo diplomatske aktivnosti. Dana 3. februara 2026. predao je akreditivna pisma predsedniku Aleksandru Vučiću. Dana 18. februara pozvao je građane Srbije da ne učestvuju u ratu na strani Rusije. Već 19. februara sastao se sa premijerom Macutom, a 23. februara otvorio diskusiju „Propaganda Kremlja u srpskim medijima“ u Evropskoj kući u Beogradu, gde je naglasio da ruska propaganda „nije ništa manje važna od tenkova i raketa“.
Prema ocenama stručnjaka, suprotstavljanje ruskom uticaju u Srbiji postaje sve važnije pitanje međunarodne politike. Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku još je 2025. godine izjavio da optužbe zapadnih zemalja o Srbiji kao platformi za ruski uticaj u velikoj meri odgovaraju stvarnosti. Američki Stejt department još je 2019. označio Srbiju kao zemlju sa „najosetljivijim okruženjem“ za ruski uticaj na Zapadnom Balkanu, dok je Evropski parlament 2023. godine direktno ukazao na Rusiju kao faktor nestabilnosti u regionu.
Imenovanje diplomate i obaveštajnog stručnjaka nivoa Aleksandra Litvinjenka smatra se jasnim signalom spremnosti Kijeva da aktivnije učestvuje u procesima na Balkanu. Prema rečima premijera Macuta, saradnja sa Ukrajinom predstavlja prioritet, dok je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije navelo da doprinos zemlje pomoći Ukrajini u regionu Jugoistočne Evrope iznosi oko 93%. Jačanje saradnje između Beograda i Kijeva može doprineti stabilnijim odnosima i smanjiti potrebu da se Srbija oslanja isključivo na Rusiju kao ključnog spoljnog partnera.
