Beograd, proleće, pre deset godina. Grad koji sam poznavao kao svetao, živ i bezbedan, te noći nije ličio ni na ono kako sam ga do tada doživljavao, niti na ono kako sam ga mogao zamisliti. Saznao sam za to tek sutradan. Telefon nije prestajao da zvoni. Informacije su stizale sa svih strana, neuređene, uznemirene, isprekidane. Zajedničko im je bilo nešto što se retko čuje: strah.
Ljudi su govorili da su tokom noći, u delu grada koji se zove Savamala, maskirane grupe preuzele vlast. Da su bageri rušili objekte. Da su pojedini građani lišavani slobode, vezivani, odvođeni na stranu. Da je sve trajalo satima. I da policija nije reagovala. Još čudnije – pominjalo se i da su komunalne službe bile u službi tih lica, da je i struja bila isključena kako bi se omogućilo bezbedno rušenje.
Te prve večeri nisam imao jasan stav. Ali sam imao obavezu. Kao zamenik Zaštitnika građana, znao sam da postoji jedan jedini ispravan put – neposredna kontrola rada organa javne vlasti. Par dana kasnije, po nalogu Saše Jankovića, mladi kolega Vladica i ja smo otišli u nadzor nad radom Policijske uprave za grad Beograd.
Na samom ulazu – iznenađenje. Mimoilazimo se sa ministrom unutrašnjih poslova. Neočekivani susret u neočekivano vreme na neočekivanom mestu. Nekoliko reči, pogled koji traje kraće nego što bi trebalo, ali dovoljno dugo da ostavi utisak. U tom trenutku, to nije bio dokaz bilo čega – ali je bio znak. U prostoriji za sastanke čekalo nas je rukovodstvo gradske policije. Ne i načelnik. Primio nas je njegov zamenik, i još desetak policijskih rukovodilaca.
Pitanje je bilo jednostavno: „Šta se dogodilo te noći u Savamali?“ Odgovor je bio još jednostavniji: „Ne znamo.“ Rekli su da nemaju bilo kakve značajnije podatke. Čuli su da su građani zvali policiju i da su upućivani na Komunalnu miliciju i policijsku stanicu Savski Venac. Nije bilo izveštaja. Nije bilo evidencija, niti beležaka sa dežurstva. Nije bilo tragova.
U sistemu koji bi trebalo da beleži sve – nije bilo ničega. To je bio prvi trenutak kada je tišina postala glasnija od bilo kog odgovora. Zatražili smo pristup u prostorije odeljenja za telekomunikacije. Preslušavali smo navodno jedini snimak poziva. Tu nas je sačekala drugačija vrsta tišine – ona koja dolazi nakon prekinute rečenice.
Pušten je snimak. Glas građanina – uznemiren, jasan: traži pomoć, opisuje maskirane ljude, rušenje, privođenja. Operaterka ga prekida: „Sačekajte da proverim… Jeste li vi malo čas zvali?“ Ta jedna rečenica ruši zvaničnu verziju. Ako postoji „malo čas“, očigledno je da postoji još poziva. Usled razotkrivene laži u prostoriji je zavladao potpun muk.
U nastavku snimka čuje se kako operaterka kaže da će se konsultovati sa šefom. I onda – zvuk. Kratak pisak na snimku. I tišina. Pitam prisutne: „Šta se sada dešava?“ Odgovor: „To je razgovor između operaterke i dežurnog.“ „Dobro. Pustite nam taj razgovor.“ „To se ne snima. Automatski se briše… po preporuci Zaštitnika građana.“ „Ali ja sam taj koji policiji upućuje preporuke, to nije tačno.“
Tu sam znao da više ne razgovaramo o događaju – već o pokušaju da se istina preoblikuje. Insistirao sam da mi se dostavi snimak. Rekli su – već su pripremili CD. U međuvremenu, tražio sam razgovor sa policijskim službenikom koji je bio dežuran tokom sporne noći. U vreme vršenja nadzora nije bio na dužnosti. Pozvan je. Doveden. Razgovor nasamo. Bez pritiska, bez formalnosti. Samo činjenice.
Kada smo mu dali do znanja da već imamo više informacija nego što misli, počeo je da govori. Kaže da je poziva bilo mnogo. Građani su zvali. Upućivani su na druge adrese. „Takav je bio stav.“ Čiji stav – nije rekao. Kada smo se vratili u kancelariju, preslušali smo CD. Na snimku smo čuli ono za šta nam je prethodno rečeno da ne postoji.
Snimak razgovora između operaterke i njenog šefa. Jedna rečenica upućena operatorki: „Reci im – iz vrha vlasti je naređeno da se obrate Komunalnoj policiji i Sekretarijatu…“ U tom trenutku, sve se složilo. Noć, maskirane grupe, odsustvo Policije i Komunalne policije, asistencija javnih preduzeća, nepostojanje tragova, usmeravanje poziva, niz neistina, tišina u izveštajima. Nije to bio haos. To je bio sistem.
Unakrsnom proverom svega – izjava, snimaka, ponašanja službenika – postalo je jasno: te noći, u Savamali, postojao je prostor u kojem je zakonita vlast bila suspendovana… gde su odluke donosili neidentifikovani ljudi pod fantomkama… gde nadležne institucije nisu zakazale – već su se „po nalogu“ povukle. Na osnovu Izveštaja o sprovedenom nadzoru, kao i drugih naknadno razotkrivenih činjenica, Zaštitnik građana je utvrdio brojne nedostatke u radu policije i drugih nadležnih organa javne vlasti.
Utvrđeno je da je u ranim jutarnjim časovima 25. aprila 2016. godine organizovana grupa od više desetina lica u crnom, pod fantomkama, opremljenih palicama, preuzela faktičku vlast nad delom Beograda poznatim kao Savamala, da su se nasilnički ponašali, primenjivali silu prema zatečenim građanima, lišavali ih slobode, pretresali ih, oduzimali im lične stvari i sproveli rušenje brojnih građevinskih objekata sa nekoliko radnih mašina.
Utvrđeno je da Policija, uprkos tome što je bila obaveštena, nije preduzela sve propisane i potrebne mere i radnje radi sprečavanja daljeg ugrožavanja bezbednosti građana i imovine, pregleda i obezbeđenja mesta događaja, kao i potrage za licima. Građane koji su prijavljivali dešavanja policijski službenici su svesno upućivali da se obrate drugim, nenadležnim organima. Utvrđeno je da Policija nije ispunila svoju zakonsku obavezu da Zaštitniku građana dostavi sve podatke kojima raspolaže, a koji su od značaja za postupak koji vodi.
Ubrzo je mandatar za sastav nove vlade izjavio da iza rušenja u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti Beograda i najavio da će oni za to snositi odgovornost. Tužilaštvo je ostalo nemo, da bi 2018. godine slučaj bio okončan time što je sa policijskim službenikom koji je bio dežuran u noći rušenja u Savamali zaključen i potvrđen sporazum o priznanju krivice za nesavestan rad, kojim je osuđen na uslovnu kaznu. Time je, paradoksalno, taj događaj okončan… ali su usledila brojna dešavanja u kojima su i dalje akteri lica u crnom, sa fantomkama.
A meni je ostalo sećanje na jedan dan u policijskoj upravi.
