Četiri nedelje nakon početka rata koji je trebao da traje samo četiri dana, situacija se drastično iskomplikovala. Sjedinjene Američke Države su do sada potrošile između 30 i 40 milijardi dolara, dok Izrael troši oko 300 miliona dolara dnevno. Umesto da postigne dogovor s Iranom, Vašington je sada dalje od cilja nego u maju 2025. godine.
Rat nije uspeo da primora Iran da se saglasi na razmontiranje svog nuklearnog programa prema zahtevima SAD, koji su sadržani u dokumentu od 15 tačaka predstavljenom u maju prošle godine. Umesto toga, Washington se suočava s novim izazovima, uključujući ponovnu otvorenost Ormurškog moreuza, ključnog vodenog puta koji se koristi još od vremena tradicionalnih jedrenjaka.
Trenutno, Iran kontroliše situaciju u tom moreuzu, a strah od mogućih napada odvraća osiguravatelje i vlasnike tankera. Umesto direktnog napada na brodove, Iran je uspostavio platformu uz obalu, gde premijeri i vlasnici tankera pregovaraju o taksama koje su spremni da plate za „slobodan prolaz“. Ova taktika može doneti Iranu godišnji prihod od čak 80 milijardi dolara, ukoliko se usvoji zakon koji omogućava tankerima iz prijateljskih zemalja povoljnije tarife.
Američki vojnici, međutim, i dalje se bore da ostvare strateške ciljeve. Trampova administracija nastavlja vojne operacije protiv Irana, ali su pretnje napadima na iranske elektrane već dva puta odložene, što može izazvati međunarodne posledice. Tramp insistira da je Iran poražen, dok se iranski režim ponaša suprotno.
U isto vreme, cena nafte na svetskom tržištu ostaje ključni faktor. Oko 95% saobraćaja kroz Ormuski moreuz je blokirano, čime se tržištima uskraćuje između 10 i 13 miliona barela nafte dnevno. Tramp je iznenađen što cena nafte nije drastično porasla, a analitičari smatraju da će realnost gubitka nafte na duže staze morati da se odrazi na tržište.
Osim nafte, Ormuski moreuz je ključan i za transport hemikalija, helijuma, metala i đubriva. Tokom pandemije, svet je postao svesniji međusobne povezanosti lanaca snabdevanja, a Iran koristi svoj geografski položaj kako bi prekinuo te lance.
Situacija se komplikuje i unutar same SAD. Mnogi Amerikanci, uključujući i republikance, žele da rat završi, što dodatno pritisne Trampa. Unutrašnja politika postaje sve važnija, a Trampova ostavština može biti ugrožena ukoliko se situacija ne reši.
Iranski režim, s druge strane, oseća da mu se balans naginje u korist. Iranski mediji često prenose zapadne analize koje govore o neuspehu Trampove strategije. Predsednik iranskog parlamenta, koji se smatra Trampovim favoritom, jasno stavlja do znanja da američki vojnici neće moći da reše probleme koje su stvorili njihovi generali.
Na nedavnoj konferenciji, Tramp je negirao da su SAD zapale u zamku. On smatra da Iran želi pregovore, dok se istovremeno suočava s katastrofom. Njegovi ključni zahtevi ostaju isti: nema obogaćivanja uranijuma, uklanjanje zaliha i ponovno otvaranje Ormurškog moreuza.
Međutim, analitičari smatraju da Iran neće pristati na Trampove zahteve i da će nastaviti sa svojim strategijama. Sa svakim danom, situacija postaje sve komplikovanija, a Tramp će se ubrzo suočiti s teškim odlukama: da li da nastavi s vojnom eskalacijom ili da pokuša da pronađe diplomatsko rešenje.
U svetlu svega ovoga, Trampova administracija se suočava s izazovima koji su daleko veći nego što su očekivali. Na kraju, hoće li se situacija smiriti ili će se dodatno zakomplikovati, ostaje da se vidi, ali jedno je sigurno: Ormuski moreuz ostaje ključna tačka sukoba i strateških interesovanja na Bliskom Istoku.
