Držati Ruse van, Amerikance unutra, a Nemce dole – ova geopolitička formula prvog generalnog sekretara NATO, lorda Hejstingsa Ismeja, ponovo je aktuelna u svetlu rata u Ukrajini. U trenutnom kontekstu, dok se prva dva aspekta realizuju direktno, treći se manifestuje kroz drastičan porast cena energenata, što negativno utiče na nemačku izvoznu industriju.
Nemačka, koja čini oko 24% ukupnog BDP-a EU, postala je žrtva trgovinskih politika administracije Donalda Trampa. Nedavni trgovinski sporazum između SAD-a i EU smanjuje carine na evropske automobile sa 27,5% na 15%, dok američki automobili uživaju nultu carinu. Ovo stvara nejednakosti između evropskih i američkih proizvođača.
Osim toga, američke carine na aluminijum i čelik ostaju na 50%, a EU se obavezuje da do kraja 2028. godine kupi energente od SAD-a u vrednosti od 750 milijardi dolara, uz investicije od 600 milijardi dolara u američkoj ekonomiji. Ovaj sporazum, iako je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nazvala „najvećim ikada“, izaziva brojne kritike širom Evrope.
Nemački kancelar Fridrih Merc i francuski premijer Fransoa Bajru izrazili su zabrinutost da će inflacija rasti, dok poljski premijer navodi da će njegova zemlja izgubiti oko 2,16 milijardi dolara. Mađarski premijer Viktor Orban je rekao da je Tramp „pojeo Fon der Lajen za doručak“. Ovakvi komentari ukazuju na to da sporazum donosi više problema nego koristi za evropske države.
Realizacija ovog sporazuma deluje kao nemoguća misija. Evropske zemlje suočavaju se sa izazovima u vezi sa plaćanjem stabilnosti i zadržavanjem Amerikanaca u Evropi, posebno s obzirom na ograničenja u potražnji i ponudi energenata. Stručnjaci smatraju da je cifra od 750 milijardi dolara „potpuno nerealna“. Prošle godine, EU je potrošila 375 milijardi evra na uvoz energije, a od toga je samo 76 milijardi evra došlo iz SAD-a.
Ukoliko bi EU trebala utrostručiti uvoz iz SAD-a, to bi značilo izbegavanje drugih dobavljača poput Norveške, koja nudi jeftinije energente. Čak i bez ruskih energenata, EU je prošle godine trošila samo 23 milijarde evra na energente iz Rusije, a SAD su prošle godine isporučile samo 166 milijardi dolara nafte i gasa u inostranstvo.
Osim što bi EU morala da poveća uvoz iz SAD-a, suočava se i sa problemima u oblasti tržišta i privatnog sektora. Evropske kompanije ne mogu biti prisiljene da kupe određene količine gasa i investira u specifične projekte, a postavlja se pitanje kako će se raspodeliti ulaganja među različitim zemljama.
S obzirom na trenutnu geopolitičku situaciju, EU se suočava sa ozbiljnim preprekama. Planovi o izgradnji gasovoda iz Katara ili Azerbejdžana nisu ostvareni, a evropski NATO saveznici su se obavezali da preuzmu veći deo tereta u ratu protiv Rusije. U okviru plana „ReArm Europe“, evropske zemlje će do 2030. godine morati da izdvoje više od 800 milijardi evra za odbranu.
U ovom kontekstu, evropske zemlje su primorane da daju prioritet američkoj vojnoj industriji, što dodatno smanjuje konkurentnost njihovih vlastitih industrija. Iako Tramp nije precizirao koliko će oružja EU kupiti iz SAD-a, jasno je da će pored velikih ulaganja u američku ekonomiju, evropske zemlje morati da se prilagode američkim zahtevima.
Na kraju, EU se suočava s kompleksnim izazovima, kako u vezi s ekonomijom tako i s geopolitičkom stabilnošću. Tržišna i politička nesigurnost čine budućnost evropskih zemalja sve neizvesnijom, a potreba za diversifikacijom izvora energenata i jačanjem unutrašnjeg tržišta postaje sve hitnija.
