Presuda protiv bivšeg predsednika Kosova Hašima Tačija i lidera OVK izazvala je oštre kritike na Kosovu, ali bi dugoročno mogla da bude pozitivan signal za budućnost, smatraju analitičari u nemačkoj štampi. Naime, presuda Specijalizovanog veća za Kosovo u Hagu, koja je izrekla kaznu od 25 godina zatvora Tačiju, smatra se pravno značajnom, iako predstoji žalbeni postupak. Nemački novinar Mihael Martens u komentaru za Frankfurter algemajne cajtung ocenjuje da je, s obzirom na izvođenje dokaza, ispravno što je Tači osuđen.
Martens ističe da je malo verovatno da će žalbeni postupak doneti oslobađajuću presudu, ali postavlja pitanje pravednosti izrečene kazne u odnosu na kazne koje su dobijali srpski ratni zločinci. On naglašava da presuda ne bi smela da briše istorijske dimenzije sukoba na Kosovu 1999. godine, podsećajući da su srpske snage počinile daleko teže zločine od onih koji se pripisuju OVK. Autor zaključuje da je borba Kosova za nezavisnost bila neizbežna i opravdana, imajući u vidu srpsku represiju.
S druge strane, berlinski list Tagesšpigel postavlja pitanje o saradnji Nemačke sa Tačijem tokom rata na Kosovu. Autor Janik Ješilgoz ukazuje na to da je tadašnja nemačka vlada, predvođena Gerhardom Šrederom, bila aktivno uključena u NATO intervenciju protiv Srbije. On podseća da je to bio prvi angažman Bundesvera u inostranstvu posle 1945. godine, intervencija koja nije imala mandat Ujedinjenih nacija. Ješilgoz kritikuje činjenicu da su u tom procesu podržani pojedinci koji su takođe počinili ratne zločine, što ponovo pokreće debatu o toj intervenciji.
U članku se citira iskustvo iz rata u Bosni, kada su pod komandom Ratka Mladića počinjeni strašni ratni zločini, kao motivacija za intervenciju na Kosovu. Autor naglašava da su Kosovski Albanci trebali da budu pošteđeni sudbine koja je zadesila Bošnjake u Srebrenici, što objašnjava zašto je NATO odlučio na akciju.
S druge strane, Barbara Ertel u komentaru za Tagescajtung naglašava da presuda Hašimu Tačiju, iako je izazvala oštre kritike na Kosovu, može dugoročno biti pozitivan signal za budućnost. Ona ističe da nasleđe ratova koji su pratili raspad Jugoslavije i dalje opterećuje region, a suočavanje sa prošlošću je i dalje izazov. Ertel se osvrće na to kako je smrt Ratka Mladića krajem avgusta ponovo otvorila pitanja o pravdi i pomirenju u regionu.
Autorka podseća da presuda Specijalizovanog veća neće doprineti dijalogu između Srbije i Kosova, već će verovatno produbiti podele i polarizaciju. Srbi koji su izgubili članove porodice za vreme rata mogli bi ovu presudu doživeti kao deo pravde koja im je napokon stigla. Na kraju, ona ističe da postoje, iako malobrojni, predstavnici obe strane koji rade na pomirenju, ali da će put do toga biti bolan i dug.
Ove analize ukazuju na složenost situacije na Kosovu i potrebu za daljim procesima pomirenja i suočavanja sa prošlošću. U svetlu ovih događaja, jasno je da će presuda Hašimu Tačiju imati dugoročne posledice ne samo za njega, već i za ceo region, a dijalog i pomirenje ostaju ključni izazovi koji zahtevaju strpljenje i otvorenost sa obe strane.
