Sateliti u velikim megakonstelacijama, poput SpaceX Starlinka, svake godine moraju da izvode sve veći broj manevara za izbjegavanje sudara. Ova situacija postaje sve alarmantnija jer se broj satelita u orbiti povećava, a naučnici upozoravaju na potencijalno ozbiljne posledice koje bi mogle nastati usled solarnih oluja. Ove oluje mogu uzrokovati smetnje u radu satelita, što dodatno komplikuje situaciju i povećava rizik od sudara.
Jedan od ključnih problema je fenomen poznat kao Keslerov sindrom. Ovaj termin opisuje scenario u kojem sudari satelita dovode do lančane reakcije, stvarajući još više krhotina u Zemljinoj orbiti. Ove krhotine zatim postaju opasne za druge satelite i svemirske letelice, što bi moglo imati katastrofalne posledice po globalnu komunikaciju, meteorološke prognoze i druge važne usluge koje zavise od satelita.
Prema podacima, trenutni broj aktivnih satelita u orbiti premašuje 10.000, a taj broj nastavlja da raste. U 2022. godini, samo je SpaceX lansirao više od 1.000 satelita u okviru svog Starlink programa, koji ima za cilj pružanje globalnog interneta. Iako su ovi sateliti od velike koristi, oni takođe povećavaju rizik od sudara. Svaki put kada dođe do sudara, stvara se dodatna količina krhotina koja može ugroziti druge satelite.
Uprkos naporima da se minimizuje rizik od sudara, naučnici upozoravaju da će se izazovi samo povećavati kako se broj satelita nastavlja povećavati. Manevri izbegavanja sudara postaju sve učestaliji, a kompanije poput SpaceX-a moraju stalno da prate svoje satelite i izračunavaju moguće sudare. Ovaj proces je izuzetno kompleksan i zahteva napredne tehnologije i algoritme kako bi se pravovremeno reagovalo na potencijalne pretnje.
Solarne oluje predstavljaju dodatni izazov za satelite. Ove oluje se javljaju kada sunčeva aktivnost stvara velike količine energije koja može ometati rad satelita. Kada dođe do solarne oluje, može doći do povećanja otpora u atmosferi, što može promeniti putanju satelita i povećati rizik od sudara. U nekim slučajevima, sateliti mogu biti primorani na hitne maneuvre kako bi izbegli potencijalne sudare sa drugim objektima u orbiti.
Zbog svega ovoga, postoji sve veća potreba za uspostavljanjem međunarodnih pravila i regulativa koje će upravljati aktivnostima u orbiti. Trenutno, većina regulativa odnosi se na lansiranje satelita, ali je potrebno razraditi i pravila koja se tiču njihovog upravljanja i uklanjanja iz orbite kada više nisu u funkciji. Ove mere bi mogle pomoći u smanjenju rizika od sudara i očuvanju orbite za buduće generacije satelita.
Pored toga, istraživači se bore da razviju tehnologije koje će omogućiti bolje praćenje krhotina u orbiti. U budućnosti, moguće je da će se razviti sistemi koji će koristiti veštačku inteligenciju za predviđanje sudara i automatsko upravljanje satelitima kako bi se izbegli incidenti. Ove tehnologije bi mogle značajno smanjiti potrebu za ručnim manevarima i povećati sigurnost satelita.
U zaključku, svet se suočava sa ozbiljnim izazovima kada je u pitanju upravljanje satelitima u Zemljinoj orbiti. Povećanje broja satelita, zajedno sa rizicima koje predstavljaju solarne oluje, zahteva hitnu pažnju naučnika, inženjera i donosioca odluka. Samo kroz zajedničke napore i inovacije možemo osigurati budućnost svemirske infrastrukture i zaštititi našu planetu od potencijalno katastrofalnih posledica Keslerovog sindroma.
