Glumica i producentkinja Natali Portman javno je izrazila svoje nezadovoljstvo prema Američkoj filmskoj akademiji zbog ignorisanja filmova koje su režirale žene u ovogodišnjim nominacijama za Oskara. Tokom promocije njenog novog filma “The Gallerist” na Sandens filmskom festivalu, Portman je istakla da su mnoga od najznačajnijih filmskih dela u protekloj godini došla iz ženskih ruku, ali da to nije prepoznato tokom dodele nagrada.
Portman je izjavila: „Toliki broj odličnih filmova koje sam gledala ove godine režirale su žene. Jasno se vide barijere na svakom nivou, jer mnogi od tih filmova nisu dobili priznanja u vreme dodele nagrada.“ Kao konkretne primere, navela je filmove “Sorry, Baby”, “Left-Handed Girl”, “Hedda” i “The Testament of Ann Lee”, naglašavajući da se radi o „izuzetnim filmovima koje publika voli, ali koji ne dobijaju priznanje koje zaslužuju“.
U razgovoru je Portman dodatno naglasila da prepreke za žene u filmskoj industriji počinju mnogo pre same trke za nagrade. „Čak i kada uspete da pređete prve barijere – obezbedite finansiranje, uđete na festivale – što je sve teže za žene, svaki naredni korak je komplikovaniji. A onda, kada film konačno izađe, često ne dobije pažnju kakvu zaslužuje,“ izjavila je.
I pored ovih izazova, Portman je ukazala i na pozitivne aspekte saradnje sa ženama u industriji. „Uprkos svemu, rad sa ženama donosi ogromnu radost. To zajedništvo na setu je poseban proces i daje snagu,“ dodala je. Ovaj njen stav može se smatrati osvežavajućim u svetlu trenutnih diskusija o rodnoj ravnopravnosti u filmskoj industriji.
Ovogodišnje nominacije dodatno su osnažile njene tvrdnje. U kategoriji za najbolju režiju, Kloi Žao je jedina nominovana rediteljka za film “Hamnet”. Od deset nominovanih filmova za najbolji film, samo jedan je režirala žena. Ove statistike pokazuju da je i dalje prisutan značajan rodni disparitet u filmskoj industriji.
Portman, koja je ranije osvojila Oskara za najbolju glumicu za film “Crni labud” (2011), poznata je po svom doslednom zalaganju za rodnu ravnopravnost u filmskoj industriji. Njene reči dolaze u trenutku kada se sve više govori o potrebama za većim uključivanjem žena u kreativne procese i donošenje odluka unutar filmske industrije.
Reakcije na njene komentare već su počele da se pojavljuju, s mnogim kolegama i aktivistima koji je podržavaju u njenim naporima da skrene pažnju na ove važne aspekte. Kritika je usmerena ne samo prema Akademiji, već i prema celokupnoj industriji koja, prema rečima Portman, mora da preispita svoje vrednosti i prioritete.
U poslednje vreme, sve više žena preuzima ključne uloge u produkciji, režiji i pisanju scenarija, što daje nadu da će se situacija polako, ali sigurno menjati. Portman je optimistična da će u budućnosti žene dobiti više prilika i da će njihovi radovi biti prepoznati i nagrađeni.
Na kraju, ovaj dijalog koji Portman pokreće može biti ključan za promene u filmskoj industriji. Sa sve većim naglaskom na raznolikost i inkluzivnost, važno je da glasovi kao što je njen budu i dalje prisutni, kako bi se osiguralo da se svi talenti prepoznaju i cene, bez obzira na pol. U tom smislu, Portmanova borba za rodnu ravnopravnost u filmu ostaje jedan od važnijih glasova u savremenoj kulturi.
