Plan Evropske unije „Kupujmo evropsko“ predstavlja ambiciozan pokušaj da se ojača evropska industrija i smanji zavisnost od spoljnih tržišta. Ovaj industrijski poduhvat, koji će biti predstavljen na samitu EU u martu 2026. godine, označava pokušaj da se iskoristi novac evropskih poreskih obveznika za podršku domaćoj proizvodnji. Međutim, stručnjaci upozoravaju na kompleksnost i rizike koji dolaze sa ovim planom.
Jedan od ključnih ciljeva ovog plana je da se završi jedinstveno tržište EU do 2027. godine, što podrazumeva preusmeravanje javnih nabavki i industrijskog finansiranja ka strateškim sektorima kao što su odbrana, čiste tehnologije, čipovi, hemikalije i automobilska industrija. Ova strategija se često poredi sa američkom politikom „Kupujmo američko“, ali izazovi sa kojima se suočava Brisel su značajno veći zbog potrebe da se usklade interesi 27 različitih ekonomija.
Predlog o „Kupujmo evropsko“ je prvobitno trebao da bude predstavljen pre Božića, ali je povučen zbog nesuglasica među državama članicama. Na samitu lidera je poslata politička poruka, ali nije postignut dogovor o novim zakonima. U ovom trenutku, postoji jedinstvena saglasnost samo u sektoru odbrane, gde se smatra da bi povećanje proizvodnje unutar EU moglo smanjiti geopolitičku zavisnost od Sjedinjenih Država.
Stručnjaci kao što je Gunar Volf, profesor ekonomije, ističu da postoji jasan argument za jačanje evropske proizvodnje u oblasti odbrane, ali su skeptični prema tome kako bi se ovaj pristup mogao primeniti u drugim sektorima. On upozorava da bi prekomerna zaštita domaće industrije mogla dovesti do nedostatka inovacija i, kao rezultat, usporiti rast.
Alberto Alemano, profesor prava, dodaje da EU trenutno nema dovoljnu industrijsku bazu da bi samostalno ostvarila ambicije ovog plana. On smatra da bi opšta preferencija mogla povećati troškove za mnoge industrije i da bi ciljana delovanja trebalo da budu jasno definisana kroz rigoroznu analizu, a ne političku pogodnost.
Podjele među članicama EU su već evidentne. Dok Francuska favorizuje stroga pravila o lokalnom sadržaju, Nemačka se zalaže za fleksibilniju definiciju koja uključuje trgovinske partnere poput Kanade i Velike Britanije. Manje države članice su zabrinute da će troškove snositi one, dok će veće ekonomije poput Francuske i Nemačke ubirati većinu koristi.
Praktični izazovi ovog plana su takođe značajni. Fredrik Erikson, direktor Evropskog centra za međunarodnu političku ekonomiju, ukazuje na to da nije lako implementirati ovakve restrikcije jer bi to moglo povećati troškove evropskih kompanija i smanjiti konkurentnost na globalnom nivou. Njegov primer ilustruje situaciju kada nemačka kompanija gradi vetropark u Ujedinjenim Arapskim Emiratima koristeći komponente iz više zemalja.
U narednim mesecima očekuje se da će Komisija izneti konkretan plan „Kupujmo evropsko“, koji će ciljati strateške sektore sa pragovima dodate vrednosti EU. Međutim, devet država članica već je izrazilo zabrinutost, naglašavajući da bi svaka preferencija trebala biti poslednje sredstvo i vremenski ograničena.
Politički dogovor se čini blizu, ali tehnički detalji su i dalje u razradi. Izazovi poput održavanja konkurentnosti, izbegavanja protekcionizma i obezbeđivanja povoljnog okruženja za inovacije su ključni za uspeh ovog ambicioznog plana. Kao što pokazuje trenutna situacija, pred EU je dug put kako bi se osiguralo da se „Kupujmo evropsko“ ne pretvori u mera koja bi mogla da naškodi ekonomiji i inovacijama unutar Unije.
