Vukosav Đorđević iz Zaječara, najstariji muškarac u Srbiji, proslavio je svoj 106. rođendan. Njegov život je priča o preživljavanju, radu i postignućima koja su oblikovala njegovu sudbinu. Odrastao je u siromaštvu na obroncima Stare planine, prošao kroz teške ratne godine i služio u vojsci deset godina, sve dok nije počeo da stvara svoj dom i imanje sopstvenim rukama. Iako je do pre nekoliko meseci mogao da vozi bicikl, sada mu telu nedostaje snaga, a najteže mu pada što ne može da obiđe ono što je vlastitim trudom izgradio.
U razgovoru za „Blic“, Vukosav je otvoreno govorio o starosti i o tome kako gubi snagu. „Nije više zgodno. Teško je, ali mora, pa dokle bude“, kaže on. Njegova fizička ograničenja ga posebno pogađaju, jer mu ne dozvoljavaju da uživa u plodovima svog rada. „Kako da ne pada teško, sine, kad ja ne mogu da ustanem da vidim sve ovo što imam, ja sam ovo rukama stvorio. Nemam ništa drugo“, dodaje Vukosav.
Kao stogodišnjak, Vukosav često deli savete mladima, naglašavajući važnost rada i aktivnog života. „Da rade, da ne lenčuju. Ako lenčuju, nema dug život. Ako leže, svoj život smanjuju“, ističe on. Njegova reči su rezultat ličnog iskustva, a ne medicinski potvrđene formule dugovečnosti, ali sadrže mudrost koju je stekao kroz decenije mukotrpnog rada.
Odrastajući u siromašnoj porodici na Babinom zubu, Vukosav je od malih nogu bio naučen na fizički rad. Čuvao je stoku i nosio drva, boreći se svakodnevno kako bi preživeo. „U životu, sine, nema šta da nisam radio. Sve sam radio“, priseća se. Njegova mladost obilovala je radom i borbom, a ratne godine su ga odvele u Bugarsku, gde je bio prinudno zaposlen na izgradnji puteva.
Vukosav je proveo deset godina u vojsci, gde je komandovao jedinicama, ali nikada nije mogao da upiše akademiju zbog svoje uloge u vojsci. „Ja sam u armiji zaslužio svojom komandom, to se zove prelazna zastavica“, ponosno ističe. Nakon vojne karijere, vratio se u Zaječar gde je nastavio da gradi svoj život.
Međutim, ono što mu je najdragocenije nisu materijalna dobra, već trenuci provedeni sa decom. „E, najlepše, nema bolje od ovog kad skupim svoju decu oko sebe, pa se igramo“, priznaje Vukosav, naglašavajući da su porodični trenuci ti koji su mu donosili najviše sreće. Njegove uspomene na te trenutke ostaju među najlepšima, jer je u njima pronalazio bezbrižnost i radost.
Iako danas ne može samostalno da ustane, do pre nekoliko meseci je mogao da se kreće i vozio je bicikl do svoje 103. godine. „Za čega da se kajem? Nema za šta da se kajem. Ponosim se time što sam sebe izgradio“, kaže on, osvrćući se na svoj život bez kajanja. Njegova priča je svedočanstvo o jednoj generaciji koja je preživela rat, radila cijelog života i svemu što ima zahvaljuje sopstvenim rukama.
Vukosav Đorđević nije samo simbol dugovečnosti, već i primer snage i upornosti. Njegov život je podsećanje na to koliko su svakodnevne stvari, poput ustajanja i izlaska iz kuće, od suštinske važnosti. Uprkos svim preprekama, ponosan je na ono što je postigao i na život koji je vodio, ostavljajući za sobom priču koja inspiriše mnoge.
