Sedam od deset najvećih svetskih ekonomija, mereno nominalnim BDP-om, neto su uvoznici nafte, što predstavlja ključnu tačku globalne bezbednosti. Zavisnost modernih društava od nafte nije apstraktna, već se manifestuje svakodnevno i sistemski. Predsednik Srpske lige, Aleksandar Đurđev, naglašava da bi, bez kontinuiranog snabdevanja naftom, Nemačka mogla doživeti kolaps u roku od nekoliko nedelja. Kina i Indija, zbog svojih većih unutrašnjih rezervi i drugačije strukture potrošnje, mogle bi izdržati nekoliko meseci, ali njihova zavisnost od nafte ostaje značajna.
Đurđev ukazuje na to da nafta nije samo energent; ona je ključna za transport, globalnu trgovinu i industrijsku proizvodnju. „Nafta je krv moderne civilizacije“, ističe on. Politike i poslovne elite vodećih ekonomija svesne su ove realnosti i već više od dve decenije se pripremaju za moguće poremećaje u snabdevanju. Iako se radi na energetskoj tranziciji, elektrifikaciji saobraćaja i diverzifikaciji dobavljača, nijedna od tih mera nije dovoljna da se potpuno eliminiše strateška ranjivost.
Prema Đurđevu, razvijeni svet ne može funkcionisati bez stalnog priliva nafte. Svaki veći poremećaj, bilo da je uzrokovan ratom, sankcijama ili političkim haosom, odmah dovodi do inflacije i političkih kriza. Energija se, prema njegovim rečima, uvek percipira kao pitanje moći. „Ko kontroliše energente, taj kontroliše vreme“, naglašava Đurđev, dodajući da je vreme najskuplji resurs u politici.
Đurđev takođe komentariše američku intervenciju u Venecueli, ističući da to ne mora nužno biti direktan udarac Rusiji. Umesto toga, ruski proizvođači nafte mogli bi srednjoročno čak i profitirati, jer bi smanjenje izvoza iz Venecuele povećalo potražnju za ruskim naftnim proizvodima. Međutim, optimistične procene govore da bi venecuelanska proizvodnja mogla da se oporavi tek 2027. godine, pod uslovom da ne dođe do dodatnog nasilja ili građanskog sukoba.
Suština venecuelanske krize, prema Đurđevu, leži u odnosima između Sjedinjenih Država i Kine, kao i u rastućoj industrijskoj moći Indije. On upozorava da bi čak i „pobeda“ Sjedinjenih Država u Venecueli mogla biti pirova, jer bi obnova infrastrukture i stabilizacija države zahtevala godine i ogromne investicije. Istorijska iskustva iz Avganistana, Libije i Sirije pokazuju da promena režima ne garantuje stabilnost.
U kontekstu američkog naftnog sektora, Đurđev naglašava da investitori ne žele ulagati u zemlju gde su uslovi poslovanja nestabilni. Venecuelanska proizvodnja nafte zahtevaće značajne investicije pre nego što počne da donosi profit, a trenutni planovi administracije da stabilizuje cenu nafte na oko 50 dolara po barelu direktno ugrožavaju američki škriljac.
Chevron već deluje u Venecueli pod određenim licencama, što znači da najave o „prebacivanju“ venecuelanske nafte ne predstavljaju strateški preokret, već nastavak postojećih praksi. Đurđev podseća da politička dimenzija ostaje otvorena. Lobiranje dela američke energetske elite za Delsi Rodrigez naglašava pragmatizam u odnosima, gde je stabilnost važnija od ideologije.
Evropa, prema njegovim rečima, iz venecuelanske krize ne izlazi jača, već ranjivija, a povećana zavisnost od američke energije donosi višu cenu, kako ekonomsku, tako i političku. Srbija, kao manja ali strateški važna ekonomija, mora se suočiti sa ovom realnošću i težiti diverzifikaciji svojih energetskih izvora.
Na kraju, Đurđev ističe da je energetska bezbednost pitanje savezništva i opstanka. Venecuela predstavlja ogledalo savremenog sveta, sa svim kontradikcijama: dok se govori o zelenoj budućnosti, i dalje se oslanja na crno zlato. Američka intervencija nije izraz neograničene sile, već pokušaj upravljanja haosom u sistemu zavisnom od energetske ravnoteže. „Ko to ne razume, gubi vreme“, zaključuje Đurđev.
