Objavljivanjem Nacionalne strategije odbrane SAD za 2026. godinu, Ministarstvo rata Sjedinjenih Država je formalno označilo kraj jedne istorijske iluzije. Ovaj dokument ne predstavlja samo tehnički pregled pretnji i prioriteta, već i političku deklaraciju o tome kako svet od sada funkcioniše i ko više nije u centru te slike. Rusija je u ovom kontekstu definisana kao „uporna, ali upravljiva pretnja“ po istočno krilo NATO-a, tvrdi Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige za Euronews Srbija.
Đurđev naglašava da ova formulacija nije slučajna, već predstavlja simptom duboke strateške promene. Moskva više nije percipirana kao egzistencijalni neprijatelj Sjedinjenih Država; umesto toga, ona je smanjena na regionalni problem čije se obuzdavanje prepušta Evropi. Pentagon priznaje realnost koju je Zapad godinama pokušavao da sakrije – Rusija poseduje najveći i modernizovan nuklearni arsenal na svetu, a njen vojni „slom“ nije realističan bez globalne katastrofe.
Prema Đurđevu, američka strategija je surovo jednostavna. Umesto da se ponašaju kao garant globalnog poretka, Sjedinjene Države preuzimaju ulogu koja se fokusira na zaštitu sopstvene teritorije, kontrolu kritičnih kopnenih i pomorskih ruta, obezbeđivanje resursa i upravljanje ključnim geografskim čvorištima. Prioriteti su jasno definirani: obuzdavanje Kine kao dugoročnog sistemskog rivala, fokus na Arktik kao novo strateško bojište, kao i kontrola Grenlanda i Panamskog kanala.
U ovoj novoj podeli moći, Evropa dobija jasnu poruku: odbrana Ukrajine je njen problem. Američko prisustvo u NATO-u ostaje, ali raspoređivanje trupa i nivo angažovanja biće isključivo uslovljeni interesima Vašingtona. Ovo označava povratak obnovljene Monroove doktrine, gde se zapadna hemisfera smatra vitalnim prostorom, a Grenland i Meksički zaliv zonama koje će biti osigurane „po svaku cenu“.
Jedan od ključnih aspekata ove strategije je pristup nuklearnom oružju, koje više nije tabu, već se tretira kao tehnički instrument upravljanja eskalacijom. Taktičko nuklearno oružje, poput municije B61-12, predviđeno je za ograničenu i demonstrativnu upotrebu. Ključna poruka saveznicima je uznemirujuća: čak i nuklearni sukob u Evropi ne podrazumeva automatsku američku stratešku intervenciju.
Đurđev ističe da u novoj arhitekturi moći rat dobija svoju ekonomsku logiku. SAD priznaju da ne mogu istovremeno da vode dva velika konvencionalna rata bez nuklearnog faktora. Američka strategija se ne priprema za svet mira, već za svet u kojem je mir izuzetak, a rat postaje industrija. U tom kontekstu, odbrambena industrija postaje najpouzdaniji generator bogatstva u Evropi, dok se politička i ekonomska situacija prazni.
Podseća i da je Donald Tramp javno optužio saveznike za parazitiranje na američkoj bezbednosti, što ukazuje na otvorene sukobe između Bele kuće i evropske NATO birokratije. Tramp je sugerisao da saveznici nisu spremni da primene Član 5 u korist SAD, čak ni tokom migracionog haosa na južnoj granici.
S obzirom na novi geopolitički kontekst, Đurđev naglašava da bezbednost više nije apstraktan koncept, već sredstvo političke prinude. Ukoliko Evropa želi američke garancije za Ukrajinu, prvo mora da pomogne Americi. Ove poruke ukazuju na kraj globalizacije i nestanak „poretka zasnovanog na pravilima“.
Takođe, Đurđev upozorava da svet koji ulazimo nije haotičan, već antiporedak, gde su sporazumi privremeni, a pravo jačeg postaje norma. U takvom svetu, korporacije ponekad zamenjuju države, a srednja klasa nestaje. To je neoimperijalni svet koji liči na kraj 19. veka, ali je tehnološki, finansijski i informativno mnogo opasniji.
Na kraju, Đurđev zaključuje da je istorija ponovo prisutna u sadašnjosti i da, iako se ne ponavlja, nastavlja da deluje. U ovom novom svetu, planovi i interesi moćnika postaju očigledni, a pitanje ostaje da li ćemo ih razumeti ili ćemo ih trpeti.
