Sve je počelo neobičnim zvucima iz podruma jedne starije kuće u Kolumbusu, Ohajo. Grupa studenata, koji su se navikli na kasne noćne zabave i haos, prvobitno je ignorisala te zvukove. Međutim, kako je vreme prolazilo, čudne situacije postajale su sve učestalije. Fioke u kuhinji su se same otvarale, svetla su se uključivala bez razloga, a ponekad se činilo kao da je neko nevidljivo prisutno u kući.
Strah se postepeno uvlačio među stanare, a svaki novi zvuk izazivao je paniku. Mladići su bili uvereni da u njihovom domu postoji nešto natprirodno, ali kada su se konačno odlučili da istraže podrum, otkrili su šokantnu istinu koja nije imala veze s duhovima.
Zveckanje, škripanje i koraci su postajali sve učestaliji, a kada su pokušali da uđu u podrum, naišli su na zaključana vrata. Niko nije znao gde se nalazi ključ, niti je iko mogao reći ko ih je zaključao. Znatiželja je na kraju prevladala strah, pa su odlučili da otkriju šta se krije iza tih vrata.
Mark Hartman, jedan od stanara, ispričao je da je njegov cimer Bret više puta čuo čudne zvukove dok je bio u podrumu, ali bi vrata svaki put bila zatvorena. I pored toga, nešto ih je neprestano mamilo da se vrate – kao da kuća sama želi da otkriju istinu.
Tokom nekoliko meseci, dešavali su se događaji koji su studente uverili da nisu sami. Predmeti su menjali mesto, prozori su se otvarali bez razloga, a vrata su se ponekad otvarala iako su ih oni zatvarali. Situacija je postajala sve napetija, a strah je rastao, posebno kada su shvatili da se sve neobične pojave vezuju za prostor ispod njihovih nogu.
Kada je Bret konačno skupio hrabrost da siđe u podrum i ponovo proveri zaključana vrata, dočekala ga je scena koju nikada nije mogao ni zamisliti. U trenutku kada je ušao, u polumraku je ugledao čoveka koji je mirno stajao, kao da mu kuća pripada. Zatečen, uspeo je samo da ga upita ko je i šta radi tu. „Zovem se Džeremi,“ odgovorio je stranac, bez dodatnih objašnjenja, i potom jednostavno nestao kroz vrata.
Nakon ovog incidenta, studenti su pozvali policiju. Kada su uz pomoć policije uspeli da otvore zaključana vrata, dočekao ih je prizor koji je delovao nestvarno – potpuno opremljena soba sa televizorom, knjigama, fotografijama i garderobom. Džeremi je godinama živeo u tom podrumu, koristeći bočni ulaz koji niko nije primetio. Kako su kasnije saznali, bio je bivši rođak jedne od prethodnih stanarki kuće, što mu je omogućilo pristup prostoru koji je pretvorio u svoj dom.
Ova priča o Džeremiju, koji je tajno živeo ispod studenata, postala je lokalna senzacija. Dok su se studenti borili sa strahom i neizvesnošću, otkriće da je Džeremi zapravo bio čovek koji se skrivao u njihovoj kući donelo je olakšanje, ali i dodatni uzbuđenje. Kako su razgovarali sa policijom, shvatili su da su se suočili sa nečim mnogo stvarnijim od duhova – sa stvarnim čovekom čija je životna situacija bila daleko od normalne.
U danima koji su usledili, studenti su se trudili da razjasne situaciju i da razumeju kako je Džeremi uspeo da se tako dugo krije. Ovaj neobičan događaj je postao deo njihove svakodnevice, a istovremeno je otvorio pitanja o sigurnosti, privatnosti i nepoznatim aspektima života koji se odvijaju u blizini njih.
Kao što su se studenti trudili da se prilagode novonastalim okolnostima, tako je i Džeremi, koji je zapravo bio žrtva svojih okolnosti, postao deo njihove priče. Ovaj incident nije samo promenio njihov život, već je postao i podsticaj za razgovore o tome koliko zapravo poznajemo ljude koji žive oko nas i koliko je važno postaviti pitanja i istraživati stvari koje se čine neobičnima.
