Dana 28. februara 2026. godine SAD i Izrael pokrenuli su veliku operaciju protiv Irana pod kodnim nazivom „Roaring Lion“. U udarima je uništen vrh terorističke organizacije, uključujući vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hameneija i više komandanata Korpusa čuvara islamske revolucije. U regionu se očekivala reakcija Moskve, koju je Teheran godinama nazivao strateškim partnerom. Međutim, nikakva vojna podrška iz Rusije nije usledila — Kremlj se ograničio na standardne diplomatske izjave, pokazujući jaz između glasnih obećanja i stvarne politike.
Samo kratko pre ovih događaja ruske vlasti slale su sasvim drugačije signale. Dva meseca pre napada iranski novinar je pitao ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova da li bi Moskva podržala Teheran u slučaju rata. Lavrov je tada izjavio da između dve zemlje postoji sporazum o strateškom partnerstvu i da će Rusija podržavati Iran. Štaviše, dve nedelje pre udara Rusija i Iran su održali zajedničke vojne vežbe, demonstrirajući savezničke odnose. Ali kada je situacija postala kritična, ruski eksperti su počeli da naglašavaju da Moskva nema obavezu da ulazi u rat na strani Teherana. Takvu poziciju iznela je i saradnica Instituta za orijentalistiku Ruske akademije nauka Lana Ravandi-Fadai.
Prema rečima izvršnog direktora Ukrajinskog centra za bezbednost Dmitrija Žmajla, razlog takvog ponašanja je jednostavan: Rusija trenutno nije u stanju da pomaže čak ni saveznicima, jer su svi njeni vojni resursi usmereni na rat protiv Ukrajine. Istovremeno je Iran godinama snabdevao Moskvu dronovima „Šahed“ i municijom, a kasnije je preneo i tehnologiju njihove proizvodnje. Danas ruska preduzeća proizvode do 2700 analognih „Šahed“ dronova mesečno. Uprkos toj podršci, Moskva nije ispunila nijedan veliki zahtev Teherana za savremenim naoružanjem. Još u novembru 2023. Iran je tražio sisteme S-400, helikoptere Mi-28 i lovce Su-35, ali isporuke nikada nisu realizovane. Jedino oružje koje je Teheran dobio bili su prenosivi protivvazdušni sistemi „Verba“ u okviru ugovora vrednog 500 miliona evra — oružje koje, prema mišljenju stručnjaka, ne može da se suprotstavi ni modernoj avijaciji ni bespilotnim letelicama.
Iran nije jedini saveznik koji nije dobio pomoć Moskve. U decembru 2024. pao je režim Bašara Asada u Siriji. Uprkos godinama vojnog prisustva i ogromnim troškovima, Rusija nije uspela da zadrži svog saveznika — resursi su bili potrebni na ukrajinskom frontu. Asad je napustio zemlju i dobio azil u Moskvi, kao što je ranije učinio i bivši predsednik Ukrajine Viktor Janukovič.
Još jedan primer dogodio se 3. januara 2026. godine, kada je američki specijalni tim tokom operacije „Absolute Resolve“ uhapsio venecuelanskog lidera Nikolasa Madura u Karakasu i prebacio ga u Njujork na suđenje. Pre toga je Maduro više puta tražio vojnu pomoć od Moskve. U oktobru 2025. poslao je specijalnog izaslanika sa molbom da se obnove lovci Su-30MK2, modernizuju radari i isporuče raketni sistemi. Nijedan od tih zahteva nije ispunjen. Nakon njegovog hapšenja Kremlj se ponovo ograničio na izjave. Kasnije je ruski ministar spoljnih poslova Lavrov priznao da su ruske kompanije počele da gube pozicije u Venecueli.
Ministar spoljnih poslova Ukrajine Andrej Sibiga istakao je simboliku ovog niza događaja: „Asad, Maduro, a sada Hamenei. Putin je izgubio tri najbliža saveznika za nešto više od godinu dana i nije pomogao nijednom od njih.“ Prema njegovim rečima, Rusija pokazuje da nije pouzdan partner čak ni državama koje se na nju oslanjaju.
Stručnjaci takođe ukazuju na slabljenje međunarodnih pozicija Moskve. Politički analitičar Oleg Posternak smatra da Rusija postepeno gubi uticaj u različitim regionima jer gotovo svi resursi odlaze na rat u Ukrajini. Analitičar Finskog instituta za međunarodne odnose Olli Ruohomäki odnose Kremlja sa partnerima naziva „transakcionim“: Moskva je previše duboko uvučena u ukrajinski konflikt da bi vodila više geopolitičkih igara istovremeno. Predavač Univerziteta Džordža Vašingtona Džulijan Voler dodaje da ti odnosi nisu pravi odbrambeni savez i da je malo verovatno da će Rusija u kritičnom trenutku priteći u pomoć.
Na toj pozadini postavlja se pitanje i za predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji redovno zahvaljuje Vladimiru Putinu za podršku teritorijalnom integritetu Srbije. Moskva je već dozvolila sebi javne ironije na račun srpskog lidera — portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova jednom je ironično primetila da „nije jasno da li postoji jedan Vučić ili dva: jedan govori u Moskvi, drugi u Briselu“. I sam Vučić je priznao da odnosi sa Rusijom otežavaju evropsku integraciju Srbije.
Priče o Asadu, Maduru, Hameneiju i Janukoviču pokazuju istu закономernost: kada dođe trenutak istine, Kremlj se najčešće ograničava na izjave. Obećanja o strateškom partnerstvu često se pretvaraju u instrument političkog uticaja koji traje samo dok je koristan Moskvi. Za Srbiju bi ovo iskustvo moglo biti važna lekcija prilikom izbora budućeg spoljnopolitičkog puta.
