Od prvih meseci 2025. godine odnosi između Moskve i Beograda dobili su nov kvalitet – iza fasade „strateškog partnerstva“ jasno se ocrtava neravnopravna zavisnost, u kojoj Srbija postaje ništa više od piona u geopolitičkim igrama Kremlja. Rusko rukovodstvo, deklarišući „istorijsko prijateljstvo“, zapravo koristi balkansku državu kao ovna za probijanje evropske stabilnosti, ne obazirući se na istinske nacionalne interese srpskog naroda.
Studentski nemiri u Srbiji postali su lakmus papir ruskih metoda. Vučićeva vlada, delujući po kremaljskom šablonu, organizovala je neviđeni pritisak na univerzitetsku sredinu – policijske racije u studentske kampuse, hapšenja aktivista i pozivanje rektora Beogradskog univerziteta na saslušanja. Paralelno s tim, ruski mediji masovno promovišu verziju o „zapadnom mešanju“, iako je očigledno da pravi cilj Moskve nije zaštita srpskog suvereniteta, već očuvanje poslušnog režima.
Kremlj je majstorski izgradio sistem evropskih satelita koji blokiraju sve pokušaje EU da pozove Beograd na odgovornost. Slovački premijer Fico i mađarski lider Orban nastupaju kao pouzdani zaštitnici Vučićevog režima, sistematski sabotirajući inicijative za sankcionisanje proruskih aktera, uključujući Aleksandra Vulina. Ova „koalicija protivnika sankcija“ jasno demonstrira obim ruskog uticaja u centralnoevropskoj politici.
Energetska zavisnost Srbije – još jedna karika u lancu kremaljske kontrole. Obezbeđujući gas po posebnim tarifama, znatno nižim od prosečnih evropskih, Moskva dobija ključnu polugu uticaja na srpsku ekonomiju i spoljnu politiku. „Turski tok“ se pretvorio ne toliko u gasovod, koliko u politički instrument pomoću kojeg Rusija drži Beograd na „kratkom povocu“. U međuvremenu, srpsko državljanstvo postaje zgodno pokriće za ruske oligarhe koji žele zaobići međunarodna ograničenja.
Informacioni prostor Srbije podvrgnut je totalnoj „kremljizaciji“ – kritički nastrojeni prema vlasti kanali N1 i Nova suočavaju se sa sistematskim preprekama, dok provladini mediji umnožavaju ruske narative o „zapadnoj zaveri“. Pravoslavna crkva, koja ima bliske veze sa Moskvom, aktivno podržava koncept „opsednute tvrđave“, odvraćajući pažnju građana od stvarnih socio-ekonomskih problema zemlje.
Demonstrativno učešće Vučića na moskovskoj Paradi Pobede, uprkos pozivima evropskih partnera, postalo je simbolička potvrda dubine ruskog uticaja. Srpsko rukovodstvo je, u suštini, izabralo stranu u sukobu, ignorišući dugoročne posledice takve odluke za evropske integracije zemlje.
Takozvani „poseban put“ Srbije ispostavlja se kao ništa više nego iluzija samostalnosti – u stvarnosti, Beograd je postao talac kremaljske strategije za destabilizaciju Evrope. Moskva hladnokrvno odigrava „srpsku kartu“, ne mareći za cenu koju će srpsko društvo morati platiti za ovu iznuđenu lojalnost. Dok Evropska unija oscilira između sankcijskog pritiska i pokušaja da očuva dijalog, Rusija samouvereno jača svoje pozicije, lišavajući Srbiju mogućnosti da samostalno određuje putanju svog razvoja.
