Na tržištu nekretnina u Srbiji beleži se značajan rast cena, posebno u Beogradu, gde je prosečna cena kvadrata stana porasla sa 3.000 evra u prvom kvartalu 2024. na 3.350 evra u 2025. godini. Ova promena je odraz sve većih troškova života i potražnje za stanovima. U poslednje dve godine, cene stanova su porasle za oko 11 odsto, što dodatno otežava situaciju za podstanare i potencijalne kupce.
Aleksandra Mihajlović sa portala 4zida.rs ističe da su oni koji su čekali povoljnije cene sada suočeni s višim troškovima. Naime, ako je neko čekao da cene padnu, sada bi za stan platio oko 14.000 evra više nego pre dve godine. U Beogradu, kirija za jednosoban stan trenutno iznosi oko 386 evra mesečno, što dodatno opterećuje budžet podstanara. U dve godine, čekanje je potencijalnog kupca koštalo blizu 23.000 evra, što dovodi do zaključka da su oni koji su odlagali kupovinu zapravo izgubili novac.
Na tržištu je trenutno aktivno oko 9.500 oglasa za prodaju stanova u Beogradu, ali samo mali deo tih stanova je u cenovnom rangu koji mogu priuštiti kupci sa nižim i srednjim budžetima. Prema rečima Mihajlovićeve, manje od 10 odsto ukupne ponude je realno dostupno kupcima sa ovakvim budžetima. To ukazuje na problem koji se sve više manifestuje na tržištu nekretnina, a to je nedostatak stanova koji su dostupni široj populaciji.
Na tržištu se mogu prepoznati tri osnovna profila kupaca. Prvi su tzv. „večiti gledaoci“, koji redovno prate oglase i čekaju povoljnije uslove. Drugi profil su kupci koji znaju šta žele i imaju jasno definisan budžet. Treći profil su oni koji traže veće kvadrature i bolje lokacije, ali im trenutni budžet ne omogućava da pronađu ono što žele.
Veljko M. Mijušković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu napominje da oni koji čekaju pad cena često gube novac kroz plaćenu kiriju, izgubljenu vrednost vremena i inflaciju. Gubitak na godišnjem nivou može iznositi između 5 i 10 odsto vrednosti stana, u zavisnosti od rasta cena i kamatnih stopa. Mijušković takođe naglašava da je pravo vreme za kupovinu kada ona rešava realnu stambenu potrebu i kada je rata kredita održiva u odnosu na prihode.
Ponuda kredita postoji, ali su kriterijumi stroži nego ranije, a kamate su još uvek relativno visoke. To dovodi do situacije u kojoj deo kupaca ne može pronaći stan koji odgovara njihovim željama i budžetu. U takvim slučajevima, često biraju između lokacije, kvadrature i kvaliteta stanova, ili ostaju na tržištu najma.
Većina podstanara se suočava s dilemom da li bi trebalo da uzmu kredit ili da iznajmljuju stan. Mijušković ukazuje da kredit može biti racionalnija opcija za dugoročne boravke, jer se rata pretvara u imovinu, dok je kirija trajni trošak. Međutim, iznajmljivanje može biti povoljnije samo ako je razlika između kirije i rate mala, uz realnu fleksibilnost za selidbu.
U nekim situacijama, iznajmljivanje može biti isplativo, naročito kada je posao nestabilan ili kada se planira preseljenje. Razlozi za odlaganje kupovine često su psihološki, uključujući strah od pogrešne odluke ili očekivanje pada kamatnih stopa. Mijušković dodaje da se u čekanju često zanemaruje realni trošak vremena i stabilnost.
Čekanje na pad cena nekretnina pokazalo se kao skupa strategija. Tržište nije donelo korekciju kakvu su neki očekivali, dok su troškovi stanovanja ostali konstantni. Ova situacija postavlja pitanje kako dalje, dok se brojni kupci suočavaju s realnošću koja im ne ostavlja mnogo prostora za manevar.
