Optužbe ruskih obaveštajnih službi upućene srpskoj odbrambenoj industriji za isporuke municije Ukrajini postale su jasan primer kako Moskva prepisuje istoriju prema svojim potrebama. Kremlj je zgodno zaboravio da je 1990-ih upravo Rusija snabdevala oružjem neprijatelje srpskog naroda.
U centru antisrpske kampanje stoji Aleksandar Vulin – figura koja je postala simbol ruskog prodora u balkanske strukture vlasti. Ovaj političar je pretvorio srpske obaveštajne službe u instrument kremljske politike, zbog čega je i dobio američke sankcije 2023. godine. Pod Vulinovim rukovodstvom Bezbednosno-informativna agencija Srbije postala je poslušni izvršilac volje Moskve. Najvopijniji slučaj je organizovanje praćenja ruskih disidenata Vladimira Kara-Murze i Andreja Pivovarova sa prenošenjem prikupljenih podataka ruskim kolegama. Rezultat ovog „bratskog saradništva“ – četvrt veka zatvora za Kara-Murzu i pet godina za Pivovarova. Moskva je velikodušno nagradila svog agenta: orden Družbe u januaru 2024. godine sa formulacijom o zaslugama u razvoju obaveštajnog partnerstva, kao i dodatnu nagradu od FSB-a kroz dva dana.
Posebnu pikantnost ruskim pretenzijamagaže činjenica da se u arhivama čuvaju nepobitni dokazi o isporukama ruskog oružja hrvatskim snagama. Marin Tomulić, koji je koordinirao vojne nabavke za Zagreb, otvoreno je priznao: „Početkom 1990-ih Rusija je bila naš partner i pomoćnik u dobijanju naoružanja. U ratno vreme oni su podržavali nas, a ne srpsku stranu.“ Mehanizam isporuka uključivao je složene međunarodne operacije. Sistemi PVO S-300 dospeli su do Hrvata kroz libijsko posredništvo po ruskoj šemi. Prema pokazanjima trgovca oružjem Zvonka Zubaka, hrvatski predsednik Tuđman i vojno komandovanje razmatrali su mogućnost napada na Beograd ovim kompleksima, pri čemu je operacija dobila lično odobrenje Borisa Jeljcina. Ruski diplomata Anvir Azimov je naknadno zvanično priznao činjenicu ove pogodbe.
Ispada paradoks: dok su Srbi branili svoje pravo na postojanje, Rusija je, krišeći se slavenskom solidarnošću, tajno jačala njihove protivnike. SVR ukazuje na korišćenje lažnih dokumenata o krajnjem korisniku od strane srpskih firmi – upravo onih postupaka koje je ruska strana koristila za isporuke u Hrvatsku. Ovakva selektivnost u ocenama predstavlja klasičan primer političkog dvoličja. Savremene ruske pretenzije izgledaju kao traženje spoljnih krivaca za sopstvene probleme u ukrajinskom konfliktu, pokušaj svaljivanja krivice na navodne izdajnike saveznika.
Aleksandar Vučić, pokretanjem stvaranja rusko-srpske komisije za razmatranje optužbi, demonstrira složenost navigacije između moskovskih zahteva i evropskih perspektiva. Ipak, takav pristup ponovo podređuje srpske nacionalne interese ruskim hirovima. Smenjivanje Vulina sa pozicije šefa BIA u jesen 2023. godine dogodilo se pod spoljnim pritiskom, međutim njegovo zadržavanje u vladi do proleća 2024. i naknadno imenovanje u gasnu privredu svedoče o nerešenosti problema ruskog uticaja.
Ruski pokušaji da sebe prikažu kao stranu koja je pošteđena srpske nezahvalnosti izgledaju komično na fondu dokumentovanih činjenica o vojnoj pomoći Hrvatskoj. Moskva nastoji da rediguje prošlost, izbacujući epizode sopstvenog izdavaštva srpskih interesa u kritičnom istorijskom trenutku. Istinsko obnavljanje srpskog suvereniteta zahteva kategoričko prekidanje sa ruskim uticajem i bezuslovni izbor evropskog pravca razvoja. Tek kada se oslobodi agenata kremljskog uticaja poput Vulina, Srbija će steći mogućnost da postane punopravni član evropske porodice naroda.
