Građani Srbije koji žele da uspostave red u imovinsko-pravnim odnosima i postanu vlasnici objekata sa urednim papirima suočavaju se sa različitim troškovima tokom procesa ozakonjenja. Ovi troškovi nisu samo takse za ozakonjenje, već uključuju i brojne prateće izdatke koji su obavezni u postupku.
Prema važećem Zakonu o ozakonjenju objekata, takse variraju u zavisnosti od veličine stambenog prostora. Za kuće do 100 kvadratnih metara, taksa iznosi 5.000 dinara. Za objekte između 100 i 200 kvadrata, taksa se penje na 15.000 dinara, dok za kuće koje imaju između 200 i 300 kvadrata iznos takse iznosi 20.000 dinara. Najveći iznos, od 50.000 dinara, plaćaju vlasnici kuća koje prelaze 300 kvadrata. Kada su u pitanju stanovi, troškovi se kreću oko 200 evra po stanu, što je takođe uobičajeno u ovom postupku.
Advokat Branislav Vještica ističe da sama taksa nije jedini trošak. Proces ozakonjenja uključuje dodatne obaveze, kao što su izrada geodetskog snimka objekta, čija cena može biti između 100 i 300 evra, u zavisnosti od složenosti posla. Takođe, izrada elaborata geodetskih radova košta oko 200 evra, dok se notarski troškovi kreću od 50 do 100 evra. Za upis objekta u katastar potrebno je izdvojiti dodatnih 10.000 do 20.000 dinara. Sve u svemu, troškovi za ozakonjenje mogu dostići i više od 1.000 evra, kada se saberu taksa i prateći troškovi.
Postoje i određene kategorije građana koje su oslobođene plaćanja takse. To su osobe sa invaliditetom, korisnici socijalne pomoći i samohrani roditelji, pod uslovom da su vlasnici objekata do 100 kvadratnih metara. Ova mera ima za cilj zaštitu socijalno najugroženijih i omogućavanje rešavanja njihovog statusa bez dodatnog finansijskog opterećenja.
Zakon propisuje da je ozakonjenje obavezno za sve objekte izgrađene bez dozvole, osim za one koji su izuzeti iz procesa. Vlasnici koji ne pokrenu postupak rizikuju da im objekat bude srušen, što dodatno naglašava važnost legalizacije.
Prvi korak u procesu ozakonjenja je dostavljanje potrebne dokumentacije. Najvažniji uslov za uspešnu legalizaciju jeste da se objekat nalazi na zemljištu koje je u vlasništvu investitora. Ako je kuća ili stan podignut na tuđem zemljištu, postupak je unapred osuđen na neuspeh. Takođe, legalizacija nije moguća za objekte izgrađene u zaštićenim zonama, kao što su nacionalni parkovi ili druga područja pod posebnom zaštitom.
Advoakt Vještica upozorava da ozakonjenje neće biti odobreno za objekte koji se nalaze na nestabilnim i opasnim terenima, kao što su klizišta, ili na mestima gde postoji rizik od ugrožavanja bezbednosti ljudi i imovine. Takođe, izgradnja na javnom zemljištu, koje je u vlasništvu države ili lokalne samouprave, nije dozvoljena za privatne svrhe.
Ako vlasnik ispunjava sve propisane uslove, nadležni organi mu ostavljaju rok od 30 dana da dostavi dokaz o vlasništvu, ukoliko to već nije učinjeno. U slučaju da se dokaz ne dostavi, zahtev se odbacuje. Kada se priloži sva potrebna dokumentacija, postupak se nastavlja, a sledeća obaveza je plaćanje takse za legalizaciju.
Uzimajući u obzir sve ove aspekte, proces ozakonjenja može biti složen i zahteva pažljivo planiranje troškova i vremena. Ovi koraci su ključni za osiguranje da građani mogu da uživaju u svojim nekretninama sa pravnim statusom koji im omogućava punu zaštitu i sigurnost.
