Srbija se ove godine suočava sa značajnim padom proizvodnje kukuruza, koji je izražen kako u odnosu na prethodnu godinu, tako i u odnosu na višegodišnji prosek. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), proizvodnja kukuruza u 2025. godini iznosi oko 4,448 miliona tona, što predstavlja pad od 12,9 odsto u poređenju sa prošlom godinom. U odnosu na desetogodišnji prosek (2015-2024), proizvodnja je smanjena za oko 27,2 odsto.
Glavni uzrok ovako slabog roda je suša, koja je pogodila ključne faze rasta kukuruza. Neujednačene i nedovoljne padavine direktno su uticale na plodnost biljaka, a tamo gde nije bilo navodnjavanja, usevi su „stajali na suvom“. Osim loših vremenskih uslova, problemi u poljoprivredi dodatno se pogoršavaju stagnacijom stočnog fonda, što je dovelo do smanjenja upotrebe stajskog đubriva. Nedostatak ovog đubriva osiromašuje zemljište, čime se dodatno umanjuje plodnost i smanjuju prinosi.
Pad proizvodnje kukuruza ima ozbiljne posledice po domaću poljoprivredu, jer kukuruz predstavlja stub stočne hrane. Sa smanjenjem roda, domaće potrebe za stočnom hranom postaju sve teže ostvarive, što može dovesti do povećane zavisnosti od uvoza. Ova situacija može uticati na rast cena hrane za stoku, a samim tim i na cene mesa, mleka i mlečnih proizvoda, što direktno pogađa potrošače.
Pored svega navedenog, ulaganja u repromaterijal, kao što su seme, mineralna đubriva i zaštita od korova, postaju sve teža. Mnogi ratari su primorani da štede na đubrivu ili da primenjuju slabije agrotehničke mere zbog visokih troškova. Ova kombinacija suše, osiromašenog zemljišta i preskupih inputa predstavlja trostruki udar na proizvodnju kukuruza.
Na nivou cele poljoprivrede, ovakav trend može ugroziti stabilnost sektora. Kukuruz, nekada pouzdana kultura, sve više postaje rizična. Ukoliko se ne preduzmu ozbiljne mere, kao što su ulaganje u navodnjavanje, obnavljanje stočnog fonda i obezbeđenje dostupnog đubriva po pristupačnim cenama, ovako nepovoljna sezona mogla bi postati norma, a ne izuzetak.
Statistički podaci jasno pokazuju da pad proizvodnje kukuruza u Srbiji nije puka anegdota. Uzroci ovog problema nisu samo „loše godine“, već i kombinacija prirodnih nepovoljnosti i problema u poljoprivrednoj praksi. Ako se ne reaguje na vreme, posledice bi mogle biti dugoročne i duboke, ne samo za ratare, već i za celu agro-privredu i domaću prehrambenu sigurnost.
Sve ovo ukazuje na hitnost preduzimanja koraka za revitalizaciju poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Razvijanje strategija za unapređenje stočarstva, modernizaciju agrotehničkih praksi, kao i povećanje otpornosti na klimatske promene, postaju ključni zadaci za održivost poljoprivrednog sektora. Ulaganja u navodnjavanje i poboljšanje infrastrukture za prikupljanje i čuvanje kišnice mogu pružiti rešenja za smanjenje rizika od suše i povećanje prinosa.
U svetlu ovih izazova, važno je da se donosioci odluka fokusiraju na dugoročne strategije koje će obezbediti stabilnost u proizvodnji hrane i smanjiti zavisnost od spoljnih izvora. Samo kroz zajedničke napore, uz podršku države i lokalnih zajednica, može se osigurati održivost i prosperitet srpske poljoprivrede u budućnosti.
