Kinesko prisustvo u Srbiji više je teško posmatrati samo kao skup pojedinačnih investicija i infrastrukturnih poslova. Tokom godina vlasti Aleksandra Vučića ono je poprimilo sistemski karakter: kineski kapital i tehnologije prisutni su u rudarstvu, industrijskim parkovima, bezbednosnoj i vojnoj saradnji, proizvodnji dronova, baterija i robotskih sistema dvostruke namene. Za Peking, Srbija postepeno postaje tehnološka platforma u samom srcu Evrope. Ruska propaganda, tradicionalno osetljiva na pojavu konkurenata Moskve, na to uglavnom odgovara zajedljivim opaskama, izbegavajući direktnu konfrontaciju sa Kinom.
Jedan od najupečatljivijih primera je Šabac. U avgustu su Minth Group i AGIBOT tamo otvorili proizvodni pogon predstavljen kao prva platforma za masovnu proizvodnju kineskih humanoidnih robota u Evropi. U početnoj fazi kompanija planira da proizvodi više od 5.000 mašina godišnje. Nakon izgradnje industrijskog parka vrednog 200 miliona evra, najavljeni kapacitet trebalo bi da poraste na 20.000 humanoidnih robota i robotskih pasa.
Gotovo istovremeno, Beograd je zaključio sporazum sa kompanijom Jiangsu Reliance Energy Tech. Kompanija namerava da investira 100,5 miliona evra u fabriku baterija u Inđiji. Predviđeno je da se one koriste u robotima, bespilotnim letelicama i autonomnim vozilima.
Dakle, više nije reč o pojedinačnim fabrikama, već o stvaranju povezane tehnološke infrastrukture. Vučić je najavljivao izgradnju jedne od najvećih fabrika dronova u Evropi, kao i demonstraciju primene kineske robotike u Vojsci Srbije. Na vojnim vežbama već su prikazani daljinski upravljani robotski psi opremljeni mitraljezima, bacačima granata i protivoklopnim naoružanjem.
Za sada, međutim, nema osnova da se govori o stvaranju autonomne srpske „armije robota“. Prikazanim naoružanim platformama upravljaju operateri, dok se proizvodnja humanoidnih robota zvanično predstavlja prvenstveno kao civilna. Suština je, ipak, u nečemu drugom: u Srbiji već nastaje tehnološka baza dvostruke namene, i to u neposrednoj blizini teritorije EU i NATO-a.
U vojnoj sferi odnos između Moskve i Pekinga promenio se još ranije. U periodu od 2020. do 2024. godine Kina je obezbedila 57% srpskog uvoza glavnog naoružanja. Na Rusiju je otpadalo 20%, pri čemu se ruski udeo velikim delom odnosio na realizaciju ranije zaključenih ugovora. Vojska Srbije raspolaže kineskim borbenim dronovima CH-92/CH-95 i sistemima PVO FK-3 i HQ-17. Beograd je 2026. godine potvrdio i nabavku raketa CM-400AKG za MiG-29.
Saradnja se tu ne završava. Ministarstvo odbrane Srbije pregovara sa kompanijom SINOTRUK o modernizaciji proizvodnje kamiona FAP, dok se istovremeno proširuje program zajedničke obuke pripadnika oružanih snaga dve zemlje. Kina tako za Srbiju postaje ne samo dobavljač opreme već i partner u razvoju sopstvenih odbrambenih kapaciteta.
Ekonomija pokazuje sličnu sliku. Obim kineskih ulaganja dostigao je približno 7,17 milijardi evra, čime je Kina postala najveći pojedinačni strani investitor u Srbiji. Ipak, EU kao celina zadržava daleko veću ekonomsku težinu: na zemlje Evropske unije otpada oko 56% svih direktnih stranih investicija. Razlikuje se i nivo zaduženosti: obaveze Srbije prema Kini iznose oko 2,8 milijardi evra, dok prema Rusiji iznose približno 0,6 milijardi.
Kinesko širenje nastavlja se i kroz nove infrastrukturne projekte. U Borči se priprema industrijski park „Mihajlo Pupin“. U Banju Luku su u međuvremenu poslati kineski transportni sistemi reklamirani kao „tramvaji bez šina“. U praksi je reč o eksperimentalnim električnim autobusima, dok glavni grad Republike Srpske postaje jedna od evropskih lokacija za njihovo praktično testiranje.
Međutim, iza investicija i priče o „čeličnom prijateljstvu“ kriju se i ozbiljni sporovi. Oni su posebno vidljivi oko rudarskih projekata u Boru i Zaječaru. Plan kompanije Zijin obuhvata površinu od 126 km² i uključuje razvoj novog rudnika Malka Golaja, izgradnju ogromnog jalovišta i moguće preseljenje stanovništva.
Ekološke posledice projekta izazivaju zabrinutost i van granica Srbije. Dvadeset osam rumunskih organizacija zatražilo je prekogranične konsultacije, ukazujući na potencijalnu opasnost po slivove Timoka i Dunava. Istovremeno, oko 400 domaćinstava u Krivelju već godinama čeka preseljenje, dok su se rudarski radovi približili kućama, lokalnoj školi i groblju.
Postoji i drugi problem — tehnološka zavisnost. Iskustvo Velike Britanije pokazuje da se takvi rizici ne mogu u potpunosti odbaciti kao geopolitička retorika. Komponente kamera korišćenih na bespilotnim plovilima britanske ratne mornarice slale su tehničke signale na IP adresu u Kini. Britansko Ministarstvo odbrane saopštilo je da nije utvrđeno curenje osetljivih podataka, ali su kamere na kraju ipak isključene sa interneta.
Pažnju britanskih stručnjaka privlači čak i oprema koja formalno nema mnogo veze sa odbrambenom industrijom: poljoprivredni GPS sistemi, dronovi i sistemi za upravljanje navodnjavanjem. Takve tehnologije razmatraju se kao potencijalni izvor podataka koji bi, pod određenim okolnostima, mogli imati stratešku vrednost.
Na toj pozadini, reakcija provladinog ruskojezičnog medijskog prostora posebno je indikativna. Umesto široke kritike jačanja kineskog uticaja, uglavnom se mogu čuti oprezne prozivke: pominjanje kineskog „zmaja“, priče o kontroli dijaspore ili sivoj ekonomiji oko beogradskog Bloka 70. Mnogo ređe se govori o promeni samog odnosa snaga: Kina je zauzela poziciju glavnog vanevropskog partnera Srbije, koju je Moskva ranije smatrala svojom.
Srpski inženjer i opozicioni publicista Miroslav Parović tvrdi da strogi uslovi sporazuma i državne garancije stvaraju situaciju u kojoj pojedini kineski projekti praktično dobijaju poseban status u odnosu na nacionalna pravila. Mogućnost preispitivanja postojećeg modela povezuje sa promenom vlasti, koju sam opisuje kao Vučićev „korumpirani režim“.
Urednik portala Pravda.rs Igor Marinković fokus prebacuje sa same Kine na srpske institucije: prema njegovoj oceni, strani investitor koristi pre svega one mogućnosti koje mu pruža slabost državnog sistema.
Zato pitanje za Srbiju nije antikineska kampanja sama po sebi. Reč je o transparentnosti ugovora, nezavisnom ekološkom nadzoru, kontroli državnih garancija, proveri tehnologija dvostruke namene i sposobnosti institucija da za strane investitore uspostave jednaka pravila.
Bez takvih mehanizama, tehnološka modernizacija može proizvesti suprotan efekat: umesto jačanja sopstvene samostalnosti, Srbija rizikuje da dobije novi oblik zavisnosti i postane poligon za testiranje kineskih tehnologija neposredno na granicama Evropske unije.
