Kina je danas značajno povećala korišćenje juana u međunarodnoj trgovini, gde skoro trećina trgovine vredne 6,2 biliona dolara biva realizovana u ovoj valuti. Ovaj procenat predstavlja znatan rast u odnosu na 20 odsto iz 2022. godine, što otvara pitanje može li Peking zaista smanjiti zavisnost od američkog dolara.
Kineska strategija „udaljavanja“ od dolara započela je tokom globalne finansijske krize 2008. godine. Peking je tada bio zabrinut zbog agresivnog štampanja novca u SAD-u i potencijalnog pada vrednosti svojih deviznih rezervi, koje su tada iznosile 1,9 biliona dolara. Kao odgovor, Narodna banka Kine je 2009. godine pokrenula pilot-projekat za poravnanje prekogranične trgovine u juanima, što je bio početak dugoročne kampanje koja je dovela do današnjeg stanja, gde juan učestvuje u oko 30 odsto kineske trgovine robom.
Kada se uzmu u obzir sva prekogranična plaćanja, uključujući investicije i obveznice, udeo juana raste na 53 odsto, što je prvi put u 2023. godini nadmašilo trgovinu obračunatu u dolarima. Prošle godine juan je čak kratko prestigao evro kao drugu najkorišćeniju valutu u međunarodnim transakcijama. Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, udeo juana u globalnim deviznim rezervama dostigao je rekordnih 2,4 odsto.
Iako se često naglašava da Kina izaziva dolar, analitičari smatraju da je cilj Pekinga umjereniji. Stručnjak Miguel Otero-Iglesijas ističe da Kina želi internacionalizaciju juana kao valute za trgovinu, dok je manje zainteresovana da juan postane globalna finansijska valuta. Potpuna liberalizacija finansijskih tokova bi smanjila kontrolu Komunističke partije nad domaćim kreditnim sistemom, a Peking veruje da finansije treba da budu sluge, a ne gospodari realne ekonomije.
Dan Vang iz Evroazijske grupe dodaje da se Peking nikada nije nazivao svoje poteze „dedolarizacijom“, već pre „regionalizacijom juana“, što podrazumeva jače prisustvo juana u državama globalnog Juga. U poslednje tri godine, Kina je povećala udeo trgovine u juanima, posebno sa Rusijom, koristeći svoju ekonomsku težinu i posledice rata u Ukrajini.
Kina takođe podstiče upotrebu juana kroz inostrano kreditiranje. Spoljna ulaganja kineskih banaka u juanima porasla su četiri puta u pet godina, dostigavši 480 milijardi dolara. Ova praksa čini juan sve više valutom koja se koristi za strukturiranje duga zemalja u razvoju. Zemlje poput Kenije, Angole i Etiopije su konvertovale deo svojih dugova u juane, dok Indonezija, Slovenija i Kazahstan izdaju obveznice u kineskoj valuti.
Peking je takođe izgradio sopstveni sistem prekograničnih plaćanja poznat kao CIPS, kao alternativu SWIFT-u, i otvorena su klirinška središta za juane u ključnim finansijskim centrima. Paralelno se razvija i digitalni juan, koji bi trebalo da pojednostavi međunarodna plaćanja i smanji zavisnost od zapadnih banaka.
Kina ima mrežu sporazuma o zameni valuta sa više od 50 zemalja, što omogućava državama poput Rusije i Irana da izbegnu sankcije koje ih isključuju iz dolarskog sistema. Međutim, analitičari upozoravaju da, iako juan dobija na značaju, neće lako zameniti dolar.
Jedan od razloga za to je što juan nije potpuno konvertibilan i pod strogom je kontrolom Pekinga. Liberalizacija finansijskih tokova mogla bi izložiti Kinu spekulativnim pritiscima, zbog čega je potpuna sloboda kretanja kapitala isključena. Otero-Iglesijas naglašava da Pekingu odgovara „internacionalizacija po meri partije“, a ne potpuna finansijska integracija.
Dodatni izazov predstavljaju unutrašnje slabosti kineske ekonomije, uključujući slabu domaću potražnju, krizu nekretnina i prevelike kapacitete u industriji. To primorava Peking da se oslanja na izvoz, koji zavisi od globalne potražnje. Ako Kina želi da međunarodna trgovina bude veća u njenoj valuti, njeni partneri će morati da se slože s tim, a za to je potrebna veća transparentnost i jača ekonomija.
