Prolazimo kroz ključni trenutak za globalnu bezbednost. Norme, pretpostavke i sistemi koji su bili temelj relativne globalne stabilnosti od kraja Hladnog rata dolaze do prekretnice. Odluke koje svetske demokratije donose u ovoj deceniji oblikovaće međunarodni bezbednosni pejzaž za generacije koje dolaze, određujući da li je budućnost definisana većom demokratskom otpornošću ili daljim autoritarnim zadiranjem.
Tri promene pokreću ovu transformaciju. Prvo, svet se pomerio od pasivnog rivalstva do aktivne konfrontacije. Ruska invazija na Ukrajinu u punom obimu, koja je vratila rat na evropski kontinent, i njena koordinacija sa drugim autoritarnim režimima doveli su u pitanje dugogodišnje pretpostavke o odvraćanju i stabilnosti. Kina koristi vojnu prinudu, ekonomski uticaj i sajber-operacije kako bi preoblikovala Indo-Pacifik. U međuvremenu, odnos između Sjedinjenih Država i nekih od njihovih tradicionalnih saveznika suočio se sa turbulencijama, što je mnoge od tih saveznika navelo da povećaju svoje izdatke za odbranu, a neke da preispitaju dugogodišnje pretpostavke.
Pored toga, veštačka inteligencija počinje da transformiše ekonomije, društva i nacionalnu bezbednost, obećavajući da će doneti odlučujuće ekonomske i strateške koristi zemljama koje je najefikasnije primenjuju. Ratovanje postaje sve više usmereno na podatke i definisano brzinom, preciznošću i fleksibilnošću umreženih sistema. Sada je prilagodljivost više nego gruba sila ono što akterima nudi najveću stratešku prednost.
Zemlje moraju da prepoznaju ove promene i da se u skladu sa tim pripreme. Srećom, demokratije u Evropi i Aziji su u poslednje vreme počele da rade upravo to. Tokom poslednjih nekoliko godina, ove zemlje su sve više napuštale samozadovoljstvo koje je negovala mirovna dividenda nakon Hladnog rata, ažurirale svoje bezbednosne strategije i proširile svoje odbrambene budžete.
Nemačka je, nakon što je 2022. godine priznala da je dostigla Zeitenwende („prekretnicu“), stvorila poseban odbrambeni fond od sto milijardi evra (118 milijardi dolara). Do 2024. godine vojni rashodi su dostigli 88,5 milijardi dolara, što je Nemačku učinilo najvećim potrošačem na odbranu u Centralnoj i Zapadnoj Evropi po prvi put od ponovnog ujedinjenja, i četvrtim u svetu. Poljska, sa svoje strane, gradi jednu od najvećih i najmodernijih kopnenih snaga u Evropi i planira da poveća izdatke za odbranu na 4,7 odsto BDP-a ove godine.
Van Evrope, Japan se obavezao da će ove godine udvostručiti svoje odbrambene izdatke i steći kapacitete za kontranapade koji bi do relativno nedavno bili politički nezamislivi. Australija takođe restrukturira svoj odbrambeni položaj kako bi naglasila kapacitete za udare dugog dometa, podvodne operacije i naprednu industrijsku saradnju sa svojim strateškim partnerima iz AUKUS-a (Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD).
Ove inicijative i investicije odražavaju razumevanje da se odvraćanje mora izgraditi i održavati, a kredibilna vojna moć je preduslov za stabilnost i slobodu. Međutim, nisu svi odbrambeni izdaci jednaki; prečesto su takvi izdaci manje korišćeni za jačanje vojnih kapaciteta nego za podršku domaćoj proizvodnji i zapošljavanju. Na primer, planovi Belgije i Holandije da transformišu zatvorene fabrike automobila u vojne proizvodne pogone daju prednost zapošljavanju u odnosu na operativni značaj.
Francuske i italijanske kompanije koje ističu svoja ulaganja u pomorsku brodogradnju takođe su fokusirane na stvaranje radnih mesta i industrijske koristi osim na poboljšanje efikasnosti ratovanja. Zabrinjavajuće je što su evropske vlade pokušale da reklasifikuju ulaganja u infrastrukturu NATO-a i obnovljive izvore energije kao odbrambene izdatke, tvrdeći da napredak u ovim oblastima povećava otpornost.
U vreme kada autoritarne sile modernizuju svoje vojne snage, odbrambeni budžeti moraju služiti jednoj svrsi – izgradnji najsmrtonosnijih, najrobusnijih i najsposobnijih vojnih snaga. Takve vojske ne mogu biti vezane za sisteme i strukture iz 20. veka. Vojske se moraju kontinuirano obnavljati kako bi sačuvale svoju kvalitativnu prednost u eri intenzivne tehnološke konkurencije.
Ovo nije pitanje napuštanja starog, već brzog unapređenja novog. To znači prihvatanje novih načina rada i ulaganje u tehnologije koje se razvijaju kako bi se razvilo napredno oružje i sposobnosti za ratove budućnosti. U eri brzine, adaptacije i inovacija, najveći rizik nije nesigurnost, već kašnjenje.
Širom demokratskog sveta, vlade prepoznaju potrebu da se pripreme za novu eru povećanih bezbednosnih rizika. U ovom retkom trenutku političkog usklađivanja, strateške jasnoće i zajedničkog cilja, SAD i njihovi saveznici imaju priliku da postave temelje za bezbedniji i stabilniji svet. Ako to propuste, brzo će izgubiti tlo pred protivnicima koji se spremaju za ratove sutrašnjice.
