Kada je reč o porezu na imovinu građana, odnosno fizičkih lica koja ne vode poslovne knjige, postoje zakonske mogućnosti za značajno umanjenje ove obaveze. Advokat Sonja Pekić objašnjava da se popusti ne primenjuju automatski, već zahtevaju aktivnost samog poreskog obveznika. Porez na imovinu uređuje se Zakonom o porezima na imovinu, a njegov obračun se zasniva na tržišnoj vrednosti nepokretnosti. Ova vrednost zavisi od zone u kojoj se objekat nalazi, dok se stanje same nepokretnosti često ne uzima u obzir. Nakon korekcije vrednosti zakonom propisanom amortizacijom, na utvrđenu osnovicu primenjuje se poreska stopa od 0,3%.
Advokat Pekić ističe da ovaj porez u Srbiji, zahvaljujući niskoj stopi, ne predstavlja značajno fiskalno opterećenje u poređenju sa susednim zemljama ili zapadnoevropskim ekonomijama. Poreska stopa je niska zbog socijalne dimenzije ovog poreza, koja se odnosi na lica koja poseduju samo jednu nepokretnost u kojoj žive, a koja nemaju visoke prihode. Viši porez bi mogao biti preveliko opterećenje za takva domaćinstva i delovati destimulativno na posedovanje sopstvene nekretnine.
Prema članu 13. Zakona o porezima na imovinu, građani koji imaju prijavljeno prebivalište na adresi stana ili kuće u kojoj žive, ostvaruju pravo na umanjenje poreza na imovinu od 50%. Nadalje, moguće je dodatno umanjenje ukoliko članovi domaćinstva takođe imaju prebivalište na istoj adresi. Međutim, Pekić naglašava da se ovo umanjenje ne primenjuje automatski, već samo na osnovu podnete poreske prijave. Sama činjenica da je neko prijavljen na adresi nije dovoljna za ostvarivanje prava na umanjenje.
Ukoliko se prijava ne podnese, pravo na umanjenje se ne može ostvariti retroaktivno, niti postoji mogućnost povraćaja novca za prethodni period. Građani mogu proveriti da li je umanjenje poreza primenjeno u tabelarnom prikazu obračuna na prvoj strani rešenja o porezu. Ako umanjenja nema, prvi korak je provera da li je Gradskoj poreskoj upravi podneta prijava za to pravo. Ako nije, potrebno je podneti prijavu za naredne godine.
U slučaju da građanin ima dokaz o podnetoj prijavi, a umanjenje nije primenjeno, može izjaviti žalbu. Rok za žalbu iznosi 15 dana od dana prijema rešenja. Pekić upozorava da je ovaj rok obavezan, a njegovo propuštanje dovodi do pravnosnažnosti rešenja.
Ako Poreska uprava ne prizna umanjenje, postupak zahteva podnošenje žalbe drugostepenom organu, Ministarstvu finansija. Ako ni tu žalba ne bude usvojena, građanin može pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom. Kada žalba bude usvojena, građanin može tražiti povraćaj više plaćenog poreza, uz pripadajuću zateznu kamatu, ili iznos može preknjižiti za naredni poreski period.
Međutim, advokat Sonja Pekić ima važno upozorenje: žalba ne odlaže izvršenje. Čak i ako obveznik smatra da je rešenje nezakonito, mora postupiti po njemu i platiti iznos u roku. U suprotnom, izlaže se riziku nastanka zateznih kamata i eventualnih mera prinudne naplate.
Građani koji se suočavaju sa problemima u vezi sa porezom na imovinu treba da budu svesni svojih prava i obaveza. Uzimanje pravnog saveta može biti ključno za uspešno rešavanje ovih pitanja i optimizaciju poreskih obaveza. Pekić naglašava da je pravilno tumačenje propisa važno kako bi se izbegli nepredviđeni troškovi i komplikacije u budućnosti. Upravni sistem može biti složen, ali sa pravim informacijama i proaktivnim pristupom, građani mogu znatno smanjiti svoje poreske obaveze i izbeći moguće probleme sa Poreskom upravom.
