Prošle nedelje, ministar finansija SAD, Skot Besent, pokrenuo je program „ekonomski dan D“, čija je namera da se Iran odvoji od svih trgovinskih partnera. Međutim, ova intenzivirana ekonomska blokada do sada je samo doprinela eskalaciji sukoba između SAD i Irana, umesto da ga dovede do završetka. U ovom trenutku, kineska vlada nije voljna da sarađuje, što predstavlja značajan izazov za američke kreatore politike. Većina mogućih puteva ka trajnom miru vodi kroz Kinu.
Ratovi se obično završavaju kada jedna strana odustane, kada se uticajni ljudi umore od gubitaka ili kada treća strana nametne mir. Gledajući kroz ovu prizmu, sukob između SAD i Irana mogao bi potrajati. Ekstremni pristalice na obe strane su duboko ukorenjeni. Iran se ne planira predati, SAD neće rizikovati punu invaziju, a Kina, jedina treća strana sa dovoljno uticaja, čini se da samo posmatra. Besentova ekonomska izolacija verovatno neće biti odlučujuća bez podrške Kine, koja je najvažniji trgovinski partner Irana.
Ako Kina nastavi da posluje sa Iranom, sadašnje iransko rukovodstvo će najverovatnije preživeti. Pretnje SAD prema Kini su neuverljive, s obzirom na kineski uticaj na snabdevanje kritičnim mineralima koji su neophodni za ekonomski rast Sjedinjenih Država i drugih velikih zemalja. Nedostatak ovih minerala može značiti i nedostatak kompjuterskih čipova, što bi zaustavilo investicioni bum vođen veštačkom inteligencijom u SAD.
Iran i SAD su se dogovorili o prekidu vatre u junu, a ubrzo nakon toga je usledio Memorandum o razumevanju (MOU). Međutim, nijedna strana nije u potpunosti sprovela dogovor. Iran i dalje efikasno ograničava prolaz kroz Ormuski moreuz, dok SAD nastavlja da odbija većinu brodova povezanih sa Iranom. Iako je Memorandum izgledao dobro na papiru, njegova primena je bila neefikasna.
Kada su SAD i Izrael napali Iran krajem februara, a Iran odgovorio zatvaranjem Ormuskog moreuza, neki strateški mislioci su verovali da će Kina insistirati na brzom rešavanju sukoba, s obzirom na to da je do nedavno 60% njenog uvoza nafte prolazilo kroz ovaj moreuz. Međutim, pokazalo se da je to bila pogrešna procena. Kina je imala više od 1,2 milijarde barela nafte kada je sukob počeo, a danas drži više od 1,15 milijardi barela.
U međuvremenu, poremećaji i povećanje globalnih cena nafte ubrzali su potražnju za obnovljivim izvorima energije i električnim vozilima, što je pozitivno uticalo na kineski izvoz. Ovi sektori su istovremeno i oni u kojima Kina ima ogromne viškove kapaciteta, što je pomoglo da se finansijski gubici u ovim sektorima odlože.
Generalno, Kina se pokazala kao jedna od najmanje osetljivih zemalja na trenutnu krizu. Ovo bi trebalo da bude važno razmatranje u svim budućim proračunima američkih kreatora politike, isključujući nestabilnost na Bliskom istoku kao deo alata za obuzdavanje Kine.
Glavni gubitnik sukoba je širi Bliski istok. Svetska ekonomija se prilagođava na izvoz nafte i gasa iz ovog regiona, koji je na približno polovini predratnog nivoa. Iako je to relativno skupo prilagođavanje, dugotrajna kriza može smanjiti osetljivost svetske ekonomije na poremećaje iz ovog regiona, što nije dobra vest za zemlje izvoznice nafte.
Zemlje kao što su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar su shvatile da oslanjanje na sigurnost SAD možda neće funkcionisati kako su se nadali. Saudijska Arabija nastoji da poveća svoje oslanjanje na druge regionalne saveznike, dok Katar i UAE direktno razgovaraju sa Iranom i koriste ekonomske podsticaje za obezbeđivanje svoje bezbednosti.
Ove promene podržavaju argument da regionalna ekonomska integracija mora biti deo rešenja za trenutni zastoj. Iako bi jača diplomatija regionalnih igrača mogla podržati ideju da SAD preuzmu manje odgovornosti, veoma je teško videti kako bi se nuklearno pitanje moglo rešiti bez uključivanja relevantnih strana.
Jedino stabilno rešenje za trenutnu krizu uključuje Kinu, povećanje ekonomske integracije u regionu i rešavanje nuklearnog pitanja kroz integraciju iranskog programa u regionalni lanac snabdevanja. Kineski predsednik Si Đinping trebalo bi da poseti Vašington krajem septembra, što bi moglo otvoriti vrata za dalju diskusiju o rešavanju sukoba između SAD i Irana.
