Bosna i Hercegovina tokom cele godine obeležava stradanja žrtava rata, ali ni tri decenije nakon sukoba one nisu zajedničke – i dalje se dele na „naše“ i „vaše“. I ovog 11. jula Srebrenica je bila mesto neizmerne tuge i sećanja na žrtve genocida. Deo političke i javne scene u Republici Srpskoj godinama negira taj zločin, zbog čega je bivši visoki predstavnik u BiH Valentin Incko nametnuo zakon kojim je negiranje genocida proglašeno za krivično delo. Istovremeno, mnogi drugi ratni zločini i žrtve u Bosni i Hercegovini ostaju negirani ili prećutani. Više od tri decenije nakon rata, u zemlji još ne postoji zajednički pijetet prema svim stradalima. Političari i dalje odaju počast prvenstveno „svojim“ žrtvama, često ih koristeći kao alat za produbljivanje podela i raspirivanje mržnje.
Amir Reko, bivši pitomac Vojne akademije, dezertirao je iz JNA 1992. i priključio se Armiji RBiH. Od ratnog heroja postao je izdajnik i nepoželjan u rodnom Goraždu. „Porazno je da i više od 30 godina nakon rata još govorimo o nedostatku empatije prema svim nevinim žrtvama i iskrene želje za pomirenjem. Čini mi se da je to danas čak teže nego ranije“, kaže Reko. U ratu je izgubio majku i više članova porodice i veruje da čovek mora imati snage da prizna i tuđu patnju. Nakon što je govorio o ubistvima srpskih civila, suočio se s napadima i postao persona non grata u Goraždu.
Reko smatra da je u BiH postalo gotovo neprihvatljivo govoriti o tuđem bolu. „Pomirenje nije odricanje od istine, ni odustajanje od pravde. To je snaga da se prizna i tuđi bol“, dodaje. Upozorava da političari često koriste žrtve za produbljivanje podela, što otežava dijalog i održava društvo u stalnim političkim tenzijama. „U takvoj atmosferi govoriti o pomirenju zahteva veliku hrabrost“, ističe Reko.
Amer Delić iz Centra za nenasilnu akciju smatra da je neophodno sistematski pristupiti stradanju svih žrtava, bez obzira na njihov etnički predznak. Aktivisti Centra odaju počast žrtvama svih naroda, uključujući i mirovne aktiviste iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Delić upozorava da nacionalizam i dalje služi kao alat za perpetuiranje mržnje i straha. „Politička rukovodstva nisu spremna da se pošteno odrede prema prošlosti“, dodaje.
Dr. Srđan Puhalo smatra da je glavni razlog izostanka katarze različita percepcija poslednjeg rata, koja zavisi od etničke pripadnosti. „Bez konsenzusa o tim pitanjima teško je graditi empatiju prema tuđim žrtvama“, ističe Puhalo. Kritikuje deo istoričara koji nisu pokazali volju da stvore zajedničku istoriju rata u BiH. Takođe, dodaje da se u BiH ne isplati biti mirotvorac, jer su mirotvorci često marginalizovani.
Emil Karamatić smatra da su ljudima povezanim s ratnim zločinima data sredstva da grade mir, što je nemoguće. Povlači paralelu sa posleratnom Nemačkom i ističe da su u BiH vlasti negovale zapuštenost društva. Na kraju, postavlja pitanje šta očekivati od onih koji su započeli ratove, nego da i danas vode huškačke politike kako bi zadržali svoje pozicije.
