Retko koja glumica je oslikavala dobre i loše strane Holivuda kao Merilin Monro. Na vrhuncu svoje slave, bila je glamurozna, fatalna, platinasto plava superzvezda. Njena lepota, šarm i duhovitost učinili su je ženom koju su svi želeli, ali je niko nije mogao imati. Ipak, njen meteorski uspon i tragična smrt u 36. godini života ostavili su dubok trag, kako na njene obožavaoce, tako i na industriju u kojoj je radila. Merilin je ostala ikona, simbol lepote i tragike koja prati mnoge zvezde.
Uprkos njenom polu-mitskom statusu, Monro nije uvek bila omiljena među svojim kolegama. Poznata je po tome da je često kasnila na snimanja i da je stavljala svoju slavu ispred drugih. Poznati reditelj Bili Vajlder, koji je radio sa njom na dva projekta, navodno je razmišljao o napuštanju Holivuda zbog njenih problema. Priča o njenom poslednjem, neostvarenom projektu „Nešto mora da se desi“ završila je njenim otkazom mesec dana pre smrti.
Glumac Ričard Vidmark, koji je igrao sa Monro u filmu „Don’t Bother to Knock“ iz 1952. godine, takođe je imao svoje iskustvo sa njom. U ovom psihološkom trileru, Monro tumači lik Nel Forbs, dadilje koja se romantično povezuje sa Vidmarkovim likom, Džedom Tauersom. Iako su njihovi likovi imali blisku vezu na ekranu, Vidmark je opisao Monro kao „užasnu za rad“ i „nemoguću“. Otkrio je da je često bila nervozna i nesigurna, što je uticalo na njen rad.
Vidmark je u intervjuu rekao: „Svidela mi se Merilin, ali je bila užasna za rad. Skrivala bi se u svojoj prikolici i odbijala da izađe. Kada bi se konačno pojavila, bila je nervozna olupina. Sve to je bilo rezultat straha. Bila je ranjena ptica od samog početka.“ Njihov odnos je, prema njegovim rečima, bio strogo profesionalan, iako su njihovi likovi bili romantično povezani.
Merilin Monro je bila više od samo glamurozne glumice. Njeno detinjstvo obeleženo zlostavljanjem i traumama ostavilo je dubok trag na njen život. Ušla je u brak sa 16 godina, a njen život je bio ispunjen borbama sa mentalnim zdravljem. Njena osećanja, nesigurnosti i anksioznost često su se manifestovali u njenom radu, a njeni kolege nisu uvek imali razumevanja za njene borbe.
Vidmarkovo sećanje na Monro može delovati pomalo seksistički, ali ukazuje na istinu o njenoj unutrašnjoj borbi. On je primetio da je ona bila ranjena ptica, što može delovati kao pojednostavljenje, ali osvetljava njeno teško detinjstvo i neprihvaćanje koje je trpela tokom svog života. Njena iskustva, kao i slične priče drugih glumica, ukazuju na to da su mnogi talentovani umetnici često suočeni sa teškim okolnostima koje oblikuju njihov život i karijeru.
Merilin Monro je ime koje će zauvek biti obeleženo tugom i tragedijom. Njena sposobnost da inspiriše i dalje živi, uprkos teškoćama s kojima se suočavala. Njena priča je podsećanje na to koliko je važno razumeti i podržati one koji se bore sa mentalnim zdravljem, kao i na to da iza svake javne ličnosti stoji čovek sa svojim bolovima i traumama. Iskustva poput Vidmarkovog ne bi trebala da umanje njen imidž, već da humanizuju ženu koja je veći deo svog života bila tretirana samo kao objekat.
Merilin Monro ostaje simbol ne samo glamura i lepote, već i borbe i patnje, a njen uticaj na kulturu i dalje će se osećati kroz decenije koje dolaze.
